Пркос

Secanje sto zelja pozove da prica
koliko je proslo nasmejanih lica,
a koliko suznih ociju od tuge,
dal` ih vredi pisati k`o pricu za druge.

Ili ih ko` uvek
prozivkom pozvati,
da se nekad proslost ko bumerang vrati.
Da svedoci istinu srece ili kraja,
plovidbe zivota,snaznih zaveslaja.

Tada se bas tesko zamislim i pitam ,
koga da pozovem ili da mu hitam.
U pohod na vreme prosloga zivota
ili da jos sacekam jos ovo sto osta.

I ma kakvo bilo to secanje moje,
Nemoze ga ugasiti, niti ono sto je.
Sakupljene slike sa zida zivota
ispricana mladost sto vec starost posta.

I svakim se danom zelja nova rodi,
zapisem na listu sto plovi po vodi,
da bar u trenutku kada kraja vidim
Secanjem ozivljenim u secanju zivim.


Prkos