domatrios

Jednom prilikom sam preturao po dedinim stvarima. Bilo je tu svega i svačega, što mi nije bilo nepoznato, ali je tamo bila i jedna drvena kutija, ne mnogo velika, a u njoj zarđali revolver ko zna iz kojeg rata. Bile su tamo i neke medalje koje su na vrhu imale neki krst. Viđao sam takve u nekim istorijskim filmovima. Bio je tamo i jedan svežanj starih pisama. Samo sam ovlaš prešao preko njih. Neka su bila od nekih prijatelja a neka su bila očigeldno pisana ženskom rukom. Ispod pisama je bilo nešto dugačko i okruglo.

Prvo sam pomislio da je neki pribor za pušenje lista duvana, ali kad sam bolje pogledao bila je to penkala. Penkala od srebra. Ko zna koliko je to vredelo u vreme kad je kupljena? A možda i nije kupljena već je dobijena na poklon. Ko bi to mom dedi mogao pokloniti penkalu? Sad je kasno da ga pitam. Pažljivo sam je otvorio jer je imala poklopac na navijanje. Srebro je bilo dosta oksidiralo pa je površina dobila tamnu patinu. Probao sam da pišem s njom, nisam ni očekivao da će pisati posle ko zna koliko godina, ali sam hteo da dobijem taj osećaj.

Odlučim da je osposobim, ne znam ni ja zašto, ko još danas piše penkalom, ali sam imao neki jaki predosećaj da će se nešto važno desiti ako je budem osposobio. Pored današnjih laptopova pisanje rukom bi me možda nekako vratilo u ona stara i romantična vremena kad su se pisala ljubavna pisma. Uhvatio sam se najpre rastavljanja svih delova pa onda i čišćenja. Nisam propustio ni glancanje srebra, a uputstvo za to sam našao na internetu.

Kad je sve bilo gotovo nedostajalo je nešto bitno. Nisam imao mastilo za penkalo. Posle toliko uloženog vremena, koje mi je moram priznati prijalo jer me smirilo na neki čudan način, morao sam da kompletiram ovu moju operaciju nadajući se da me predosećaj da će se nešto interesantno desiti, neće izneveriti.

Navukao sam jaknu i izašao iz kuće i zaputio se prema knjižari koja je bila udaljena dva bloka dalje. Knjižara je bila prazna samo je jedna devojka bila iza pulta ali okrenuta leđima nešto slažući tako da joj nisam video lice. Strpljivo sam čekao. Kad se okrenula učinilo mi se da sam video anđela. Njene oči i slatki osmeh su me potpuno opčinile. Pitala me nežnim glasom šta želim, ali sam ja počeo da zamuckujem pa se čak nisam setio zbog čega sam došao.
. . . .
Nevena, devojka iz knjižare i ja, često prepričavamo slučaj srebrne penkale koja nas je spojila. Jesam li vam ispričao da li sam našao mastilo ili nisam?

domatrios

Priča posvećena Cici sa ovog foruma.