Psihologija igre - koliko je važno da se čovek igra?
Postavio
, 04-10-2023 u 07:08 (1951 Pregleda)
Igra je sastavni deo odrastanja svakog deteta. Smatra se da je od suštinskog značaja za sve aspekte dečijeg razvoja, uključujući kognitivni, obrazovni, komunikacijski i fizički. Kada i zašto prestajemo sa igrom? Da li zato što nam zaista prestaje biti zanimljivo ili je to pod moranjem jer smo porasli?
U nastavku teksta bavićemo se fenomenom igre i koliko je važno da se i odrastao čovek, na neki svoj način, igra.
Šta je zapravo igra?
Igra je širok pojam. Ako želimo da je objasnimo na najuniverzalniji mogući način, igra se može definisati kao slobodna i dobrovoljna aktivnost, a cilj joj je najčešće zabava.
Igra obično nema pozadinski ekonomski interes. Kažemo obično, jer postoje načini i da se igrom (na sreću) osvoje dobici. Zato su tu kazino igre na sreću uživo i online, gde se korisnici mogu igrati. One nude poseban vid zabave, jer jednim potezom, bez muke, možemo nešto dobiti. Zbog toga su one toliko privlačne i popularne, ali i rizične.
Čini se da se odrasli jedino na taj način igraju. Ukoliko se zanesu, ova igra može biti pogubna po njihov novčanik i materijalni status.
Međutim, suština ,,one prave’’ igre je da ona ne stvara novac ili bilo koji (umetnički) produkt. Zato se ona ne može poistovetiti sa radom ili umetnošću.
Ona je posebna delatnost, izdvojena od drugih sfera života, i uglavnom se odvija u tačno određenim granicama vremena i prostora, često ima svoje uslove i pravila, ali to ne mora da važi za svaku, a ishod treba da bude neizvesan do samog kraja.
Ali postavlja se pitanje: koliko je korisno i značajno da deo igre provlačimo dok radimo, kako bismo time sebi olakšali?
Rad vs igra - koliko jedno isključuje drugo?
Šiler je istakao važnost igara za kulturu i istoriju. On u svom delu Pisma o estetksom vaspitanju čoveka piše:
Jednom zauvek i konačno čovek se igra samo tamo gde je čovek u punom smislu, potpun je čovek samo tamo gde se igra.
Primećujemo da on stavlja jednakost između igre i čoveka (njegovog suštinskog bića).
U zavisnosti od rada, koji bi trebalo da bude njen antonim, Vundt daje drugačiju tezu:Igra je dete rada.
Zašto i u kom trenutku se to dete trajno uozbiljuje?
Radno vreme uvek ima prioritet
S industrijalizacijom dolazi do značajnih promena u odnosu između rada i slobodnog vremena. Rad i posao postaju centralna komponenta i prema njima se sve usklađuje, dok se slobodno vreme posmatra kao nekog drugo vreme, sa manje strukture i manje važno.
Međutim, i s razvojem tehnologije, sportska rekreacija i igra postali sve važniji deo slobodnog vremena. Igra je oslobođena komercijalnih interesa koji obično okružuju čoveka u svakodnevnom životu.
Igra nema konkretnih ciljeva, pa stoga potpuno oslobađa i opušta čoveka, vraćajući ga u njegovo prirodno stanje i pružajući mu mogućnost za dalji razvoj. Igra donosi radost, zadovoljstvo i osećaj slobode.
Uverenja koja slepo usvajamo
Odrastanjem, obrazovanjem i kroz socijalizaciju stičemo određena uverenja i stavove društva i zbog toga neke stvari prosto prestanemo raditi jer se to od nas očekuje, jer to tako treba.
Kako smo već istakli, igra je kontrast radu, time je neozbiljna i nevažna. A važnost i ozbijnost se u današnjem društvu meri kroz materijanu dobit i korist.
Međutim, nagon za igrom postoji u svakom čoveku i u svakoj životinji. Ona je vid slobode i sigurni ventil za bilo koju vrstu oslobađanja (psihičku i fizičku).
Igra delimično obesmišljava ozbiljnost. Treba da se igramo i mislima i svojim akcijama. Time stvarnost ne doživljavamo kao nepromenljivu datost, već kao nešto što može svoje okvire izmeniti ako posmatramo kroz prizmu igre i ne shvatamo sve toliko ozbiljno i strašno.
Zato je suprotnost igri jednolično ponašanje i obavljanje poslova, krut stav i nemaštovito odnošenje prema životu.
Razvoj čoveka kroz igru
Ako je igra toliko važna za razvoj dece, zašto prestaje biti važna za razvoj čoveka? Odraslo doba ne treba da se posmatra kao statičan period gde nema više prelaženja granica, jer se upravo igrom te granice pomeraju.
Uključujući igru u našu svakodnevnicu, našu rutinu, mi postepeno unapređujemo kvalitet života, pre svega na polju raspoloženja, a kasnije i celokupnog zdravlja.
Igra nas uči da se fokusiramo na proces, a da krajni završetak, cilj, stavimo po strani, jer je neizvestan. Ako nam je i u radu cilj da se zabavimo i zainteresujemo, otkrijemo nešto novo, mi ćemo igrom taj cilj već ostvariti i pre nego što zvanično do njega stginemo.