Пркос

I kamen zaboli kada ga sutnu,.pobodu stemajz i tuku ga maljem,raskrvaren i
zdrobljen...u ocaju , bolu....zajeci tiho....ugasloga sjaja....Zasto
li....cemu....cemu sreca ,necijeg ocaja?A sto bi on bio izuzetak....kad hladan
je... i vreo....kad ,kako kome treba...pa i on ima dusu... od kamena...I njega
miluje kisa sa neba....sunce przi...a vetar mazi ..al najteze dodje ...kad neko
ga gazi...lomi i baca i tamo i amo....cas nikom ne treba...a cas ga
sakupljamo.Pa milost i nemilost nije mu strana...oseca s gorcinom...u neznanju
svome...kako ugoditi ljudima sto zivot....kao njega ubogog...udarcima lome?.I
onda mu kazu ...hladan k`o kamen ostar kao stena... kamena dusa..i uvrede
mnoge....a on ...bas tamo gde uvek ces proci...pozdravi te prvi..i podmetne
ledja...da u blato ne zagazis, isprati i kaze...srecan ti put bio i navrati
opet.Ne tuzi se ,ne prica...ne kuka o plati,vec te samo u zivotu...ko prijatelj
prati...Jer i kamen dusu ima,i nemoj misliti da je nema,da samo tebe boli...i
kamen proplakati moze...kad ugasne mu nada ...kada ga lome i bacaju...kada ga
dusa zaboli.

Prkos