Пркос

Samo me pusti kad dodjem s lastama
da svijem gnezdo od svoga pera
nemoj me hraniti recju praznom
vec pusti da zivim od svoga neba...

Nemoj ni pogledom da me hranis
sama cu kljunom iskljucati obrok
nemoj ni sunce sto krilo mi przi
zakloniti strasno k`o ustremljen poskok...

Idi sto dalje i pusti da letim
slobodnim nebom ,proplankom zrelim
pusti da poj moj cuju slavuju
da svom se nebu zivota veselim...

Ma idi i nemoj...
necu te cuti...
nebeske staze
moji su puti...
idi ..zaboravi
i ne sluti...... samo cuti....