Slovenska

Sacekaj, rece misao moja, dok sam neverovatnom brzinom prebirala po secanjima.Uspori, sapnula mi je, videvsi kuda vodi moje vracanje...U neke stare borbe u kojima sam, porazena lezala na svom okrnjenom parcetu oblaka bivsih radovanja. Cemu vracanje, cemu secanje...gde tuga stanuje ...Gde tuga stanuje, ja ne bih tu...ali moram, neizostavno moram...samo da joj kazem da su mi se sva njena lica smucila odavno, samo da joj kazem da cu jednoga dana uspeti da joj pobegnem i sva moja secanja koje je ona, vesto, u sivo obojila, ja carobnim temperama radovanja, ponovo u tirkiz, u zlatno, u vedrinu da obojim i da joj se snazna u lice nasmejem.Pusti da odem od tebe ili cu na tebe pustiti bujicu smeha, pa ces pobeci glavom bez obzira....Uspori, misao me moja moli...Osmehni se ovom danu...za pocetak...bice dovoljno...Pronadji pregrst sarenih balona, klikera, sarenih bombonica, lampiona starih, pronadji sebe u sarenilu...iz sivila izadji, zakoraci hrabro, mozes ti to i dovoljno ce biti...misao moja mi rece.