Slovenska

Po milosti Bozjoj snezne hladne noci
ovom sam svetu poklonila prvi plac.
Nije se tada znalo hocu li ikad moci
da izbegnem ostricu da izbegnem mac.

Po milosti Bozjoj ugledah ipak novi dan
bljestavog jutra svanuce, usnih svoj san.

Po milosti Bozjoj zacuh majcin mio glas
osetih beskrajnu neznost i duse lepotu.
Osecajim snaznim shvatih da moj je spas.
U bolu me bolna radjala, poklonila zivotu.

Po milosti Bozjoj, plima me ljubavi uzela
kolevka cvecem posuta, sreca me htela.

Po milosti Bozjoj ja koracam ociju otvorenih
po svetu ovom cudnom, veselom i tuznom.
Pesme sam nezne slusala dlanova rasirenih
ne dajuc na dlan icem tuznom zlom il' ruznom..

Po milosti Bozjoj sreca me ljubavlju obukla
jos haljine takve nosim, ne nisam ih svukla.

Po milosti Bozjoj i Njegovoj svevisnjoj volji
hodam, lutam, nalazim pravac samo svoj.
Moji su dani teski, dobri, ponekad bolji
jedno sigurno znam, uvek pronadjem spokoj.

Po milosti Bozjoj, po zelji i stalnim nadanjima
srce i dusu poklonih potpuno svojim voljenima.

Po milosti i Bozjoj pravdi ja zivot svoj zivim
majcinstvom kao poklonom najvecim obasjana.
Zivot me gazi, ja ga se plasim, ja mu se divim
ne bojim se rana, ja sam dete svih svojih dana.

Po milosti Bozjoj ja pesme pisem i placem
i snove svoje da zagrlim ja umem snazno.
Sece li me ocaj, ne uzvracam nikada macem
sreca i radost moga sina- jedino mi vazno.

Po milosti Bozjoj ja sam jos uvek tu.
Covek sam coveku u dobru i u zlu.

Slovenska