Budna sanjam...

Budna sanjam...

Baš tako, budna sanjam. Mislima lutam kroz predele svojih sećanja. Makar na tren uspevam da zaustavim vreme ili ga usporim.
Isprva, osećaj bude predivan. Kao da koračam bosa po mekim oblacima sa osmehom na licu. Moje biće bude ispunjeno neobjašnjivom toplinom i sigurnošću.
Kasnije , osećanja prelaze iz jednog stanja u drugo. Smenjuje se osećaj neopisive radosti osećanjem neizlečive tuge. Ta količina smenjivih emocija me baca na kolena. Lomi svaki deo mene. U jednom momentu letim ka svetlim nebesima, dok već u drugom padam neverovatnom brzinom ka mračnom okeanu tuge.
Svetlo koje blješti u meni pretvara se u jezivi mrak. I ako pri tom putovanju, gubim svaki put po jedan deo sebe, nastavljam. Opet i opet. Realno svesna svakog uzleta i pada.

Svako od nas, svojim rođenjem dobije krhku, nežnu i salomivu dušu. Ujedno uz nju, mač i štit koji treba da upotrebi ne bi li svoju dušu odbranio i sačuvao.
Moj mač je nov, neupotrebljen. Stoji u svojim koricama, njegov remen visi o mom ramenu. Svoj štit držim u ruci, spušten je, tik uz moje telo.Potpuno svesna svake svoje rane, a ipak ni mač, a ni svoj štit ne koristim. Neke rane su dublje i veće i teže zarastaju. Kada me zadese, spuštam pogled ka svojim prsima, potpuno svesna sebe, svega. Gledam kako kroz moje ranjeno telo kuca moje ranjeno srce.
Ima i onih lakših i podnošljivijih rana. To su uglavnom obrisi, tragovi tuđeg mača, obične posekotine. Na njih skoro da i ne obraćam pažnju.

Koračam stazom svog života nad kojom se nadvije gusta magla. Bude toliko gusta ponekada, da jedva vidim na korak ispred sebe. Ali, koračam dalje.
Kiša ume da pada danima, dosadno i dugo. Zbog nje nebo bude tužno, teško i mračno. Tek na momente se vidi poneki zračak stidljivog sunca, koji pokušava da se probije kroz usnule oblake. Spoznala sam da tom stazom koračam sama.
Dobijem često želju da jasno vidim kraj, svršetak te staze. Mada budna sanjam, znam da je to nemoguće.
Od mojih koraka sada, zavisi kakav će njen kraj biti.