misticlady

ROĐENI DVADESET TREĆE, STRELJANI ČETRDESET DRUGE



Večeras ćemo za njih voleti.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego što je ikad u jednoj pesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi, koji smo po peronima jednog veka odbolovali samoće svih svetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživeli tenkove i nikog nismo ubili,
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voleti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, goreo horizont njihovih želja.

Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspavana prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni o polegnutoj travi.
Nije bilo tajni o raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put, bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog leta, s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.
A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima,
na Južnim Bulevarima i Kejovima Rastanka,
na Cvetnim Trgovima i Mostovima Mirabo,
divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bela negrljena ramena daće dečacima.

Nisu se vratili.
Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopevanih Marseljeza.
Preko njihovih izrešetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Na zbornom mestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voleti.

Izet Sarajlić