misticlady

"Bilo jednom jedno vreme", by Aleksandar Jovanović (Bgd, 1999.) - KRAJ!






IV



U prljavim maskirnim pantalonama i beloj potkošulji, preko koje je bila "okačena" vetrovka, nije mnogo odudarao od okoline, jer su po ulicama klinci takvu šetali prateći najnovije modne trendove, a izbeglice u njoj tumarale i prosile po ćoškovima. Sada je i on bio stranac u Beogradu. Išao je nekada poznatim ulicama, koje su odjednom postale hladne i neprepoznatljive, tuđe, sive... možda tužne. Poput loptice u fliperu koji ne tiltuje odbijao se od gomile prolaznika, koja je prolazila pored njega uzvikujući "Gotovo je, gotovo... gotovo, gotovo, gotovo...”
Nije se krio, iako je bio dezerter, i optužen, za kako kažu, izazivanje opšte opasnosti koja je prouzrokovala gubitak života... čijeg života... Iz vene mu je virio kraj plastične medicinske igle, koju je jedva pridržavao nacrneli flaster i koju je bežeći iz bolnice isčupao iz aparata za infuziju. Nekada je iz bolnice bežao da bi gledao Zvezdu, a sada... sada je bio begunac iz sopstvenog života u sopstvenom gradu.
Ušao je u groblje, osetivši se kao kod svoje kuće. Obuzelo ga je izvesno olakšanje, iako više nije imao misli... barem ne povezanih. Nije čuo gotovo ništa jer mu je od udesa u ušima neprestano brujao zvuk prevrnutog motocikla. Kada je točak proklizao, motor je skliznuo na stranu preko njegove butine i tako spojeni u posmrtnom ropcu klizali su ka unutrašnjoj krivini. Ana je skliznula sa zadnjeg sedišta i odvojena od njih poletela u istom pravcu. Obično se dešavalo suprotno, ali sada je motor bio taj koji je u momentu dodira sa stenom bio istureniji i koji je ublažio udarac, spasivši ga. U nekoliko trenutaka nesvesti učinilo mu se da je video sve... i ono prihvatilište, i plišanog medu, mamu, tatu, Bojku... i sunce, nebo, sve drugove oko humke... i nju. Kada se osvestio, bio je priklešten između volana i stene, a motor je i dalje radio. Toplota slomljene ključne kosti, natkolenice, podlaktice, nosa pržila ga je. Uspeo je nekako očima da naredi da pogledaju u stranu i ugledaju nju koja je nepomično ležala nekoliko metara dalje. Telo koje je gorelo poput lave bilo je ohlađeno u trenu. Gledao je jedinu osobu koja je postojala na svetu, i nije čuo. Čak ni sebe kada je poslednjim atomima snage uspeo da vikne njeno ime. Anaaaaaa...
Kao senka, bez pogleda i lica izronio je iz polutame spomenika. Ostarelo lice nekada najmlađeg dvadesetpetogodišnjaka na svetu sada je podsećalo na očaj, na jad. One oči iz kojih je sijao život i koje su vazda koketirale sa svim i svačim što je makar na tren u njih ušlo sada su bile kao dva tinjajuća plamička najjeftinije crkvene sveće. Miris kandila širio se oko njega, kao da je džepova punih tamjana upravo stigao s velikog posta. Još samo korak dva i biće tu.
Porodična grobnica Stanićevih bila je u delu Novog groblja gde su na spomenicima dominirale petokrake. Nije od njih mogao da pobegne čak ni ovde i pratile su ga kao zla kob. Prišao je jos svežoj humci i pogledao u krst. Poslednja reč koju je uspeo da izgovori bilo je ime koje je sada gledao na jedinom mestu na kome se posle njega nikada ništa više neće napisati. Seo je preko puta, na ivicu ploče vlažnog spomenika nekog komše. Trodnevna kiša nad Beogradom od cveća i venaca, kojih inače i nije bilo suviše, napravila je prizor koji je nekada bežeći gledao, nakon što bi s ostalim do glave ošišanim klincima iz doma preskočio komšijsku baštu i u nekoliko kratkih sprintova pogazio tek iznikle lale i ljubičice, dan i noć... noć... onako iz inata. Pokušavao je da misli, ali nije mogao jer je sve misli i sećanje na nju izbledelo bespomučno premotavanje filma u bolničkom krevetu. Nije mogao da govori jer više nije imao s kim, iako su doktori to pripisivali nekakvoj posttraumatskoj depresiji. Nije više ni plakao jer nije imao šta da isplače. Drhtavom rukom izvadio je pogužvano parče papira, istrgnuto iz neke čitanke za srednju školu, na kome je velikim slovima bilo ispisano:
Aleksandar Saša Jovanović
"Čekaj me".
Otvorio ga je i pročitao poslednji put:

Čekaj me...
Molim te, čekaj...
Budem li hrabar, doći ću brzo.
Ostani ista kakvu te pamtim.
Ne čuvaj sunce, ostavi oblak... sve je to ništa.
Ne veruj nikom...
Ako ti kažu da sam sa drugom, da na te ne mislim ako ti kažu...
Neka te ne brine, anđele... Lažu.
Jer, šta će mi dan ako te nemam, i šta je noć kad više ne snevam.
Došla si... tek tako... Da me uveriš da nisam u pravu, da me naučiš da volim, da se radujem, divim...
Otišla onda iz moga oka... onako... lako...
Kako sa sobom sada da živim?
Koga da čekam da mi se javi, čijem smehu sad da se nadam... koga da krivim?
I što da potrčim kad nije k’tebi... zar da se drugoj noću prikradam?
Šta će mi cveće kada ne miriše, šta će mi vazduh kad mi se ne diše?
Molim te, čekaj.
Doći ću brzo...
Jer što da živim kada se stari i ko će za mene tada da mari?
Neka su kiše, nije mi važno.
Ma, neka mora potope sve.
Nek crna rupa proguta svemir, nek bude nemir kad sve je lažno...
Koga da molim, kuda da žurim i što da slušam?
Zar će mi reči skinuti čini?
Zašto da plačem, pred kim da klečim, kako da bore na srcu lečim?
I kome opet da kažem ‘izvini’?
Molim te, čekaj.
‘Volećeš opet’, kada mi kažu...‘biće početak’... znam da me lažu...
Gde je početak kad kraja nema?
I zar će oseka i zar će plima i zar će leto i zar će zima?
I kolko toga do kraja ima?
Bez tebe toplo i nije leto, bez tebe zima i nije hladna...
O, da l’ si otišla ljubavi gladna?
Ostani mila...
Ostani nežna kakvu te pamtim...
Ne budi tužna...
Postani vila...
Još istom željom za tobom plamtim, ljubavlju istom kakva je bila.
Zato me čekaj...
Doći ću... brzo...
I znam da lažu da sve će proći, da vreme teče i rane leči...
Da posle sunca dolaze noći, a posle noći još biće dana.
Šta će mi sunce kad tebe nemam i s kime noći da delim, Ana?
Ne znaju lude da sve je ništa, bez tebe, tugo, da sve je jadno.
Da l' ti je gore ljubavi hladno?
K'o uveli list nagorelog hrast, k'o umorni artist na žici života,
molim da oblaci pojedu nebo... molim da naiđe večita tama...
Da opet progledam, jedina moja, i opet zvončiće čujem za nama...
Ne budi setna...
Ostani ista...
Pomalo naivna, previše čedna...
I nek ti duša ostane čista...
Ljubavi prva...
Jedina vredna...
Ja odlazim sada...
Idem da plačem, idem da gorim...
Da se s paklom na javi borim...
Da gledam ova prokleta lica... otužne, tuđe, sumorne oči...
Da gledam u nebo gde nema ptica.
Idem da ispijam sopstvene suze i kunem sudbinu koja te uze...
Idem da stanem u red pred Bogom.
Zato me čekaj... brzo ću doći...
I neću reći: anđele zbogom!”

Poslednje što je čuo bio je lepet krila crnih grobljanskih gavranova koji su najavljujući nevreme pohitali ka nebu.
Pogledao je gore... kiša će...
"Plači, ljubavi moja... "
"Plači... "


KRAJ


Pogovor 1:

Sećam se Švabinih reči u trenucima kada je hteo da od nas napravi ljude, a mi smo uporno potvrđivali tezu da je na času najvažnije s nekim iza ili ispred sebe pričati, domunđavati se ili dopisivati.
" Slušaj, Jovanoviću... Priča pripada ulici. Ti si sad na času i ima da slušaš šta ti se kaže, bez obzira na to da li se to tebi svidja ili ne. Ako ti se ne sviđa izvoli izaći s časa i popričekaj da tvoja generacija dođe u situaciju da nešto odlučuje, pa tad pričaj do mile volje..."
Moja generacija ne postoji... ona je pripadala ulici, a sada ne pripada nigde...
Mi nikada nećemo doći u situaciju da bilo šta o bilo čemu odlučujemo...
Za nas odlučuju nesposobniji od nas... Optička je varka da postoji više strana jer svi su oni... Nekada smo postojali i mi, ali smo devedeset i neke izumrli... kao dinosaurusi dvadesetog veka.
Živeli smo u predvorju demokratije, a da nikad nismo bili u situaciji da zavirimo u dnevnu sobu... A pouzdano i znam da nije postojalo nikakvo udruženje za zaštitu šezdesetosmaša...
Jedino vredno što imamo jesu sećanja... kada se volelo iz čuke direktno, bez baj pasa preko novčanika, kada se tuklo rukama, a posle zajedno balavilo pivo, kada se išlo "preko"...
A onda su nam poturili drogu i lekove, ratove, bedu, pokrali nam miraz mladosti i isterali nas iz predvorja u podrume...
Prestali smo da se volimo, a počeli da zavidimo, prestali da verujemo jedni drugima, prestali da čitamo, da slušamo...
Ovo je priča o poslednjoj predratnoj generaciji mladih...
Posle ratova mladost više ne postoji...

28.6.1999. Novi Beli Gra