misticlady

Večeras ga volim.
Sasvim mirno, tiho i bezrazlozno.
Imam potrebu da ga imam kraj sebe, da ga posmatram,
da ga mazim, da ga slušam kako diše, da spava,
da se cima u snu i tek ponekad posegne da proveri da sam tu.
Da pobegnemo od svih zahteva i sve potražnje koja nas
nemilosrdno razdire i cepa na parcice posle kojih duša ostane fronclasta...
Imam neku čudnu nežnost nagomilanu na levom dlanu
i posegla bih lagano za njegovim ledjima
jer znam da voli toplinu s mojih dlanova koja ga mazi i opušta.
Ležali smo tako u nekoj sobi, sasvim nevažnoj,
a ipak smo zapamtili detalje i boje te sobe.
Pre nego smo zatvorili vrata i ostavili ceo svet iza njih,
razmišljala sam da ga zamolim da me jednostavno Voli te noci,
da me ne uzme bez priloga i ne guta bez žvakanja.
Razmišljala sam da ga zamolim da me oseca,
da svaku moju nesavršenost oseti na neki novi način,
da je prihvati kao neminovnost satkanu od snova i nadanja...
razmišljala sam da ga zamolim da me razboli nežnoscu i bliskošću koja nam nije strana.
Ali sam prećutala sve čim sam mu videla pogled.
Ućutali su svi zahtevi čim je posegnuo rukom
ka mojim ledjima i privukao me kao dugo čekani trenutak...
Volim momenat u kom se uzdigne nada mnom
i gleda me u oči jer zna da ja to volim...
volim trenutak u kome osetim da ne moze da izdrzi više,
da se gubi u mojoj vrelini i ljubavi koja ga klizi kroz tunele obožavanja...
Volim ga veceras...
Onako zrelo i postojano, bez trunke euforije
i potrebe za urlanjem celom svetu da je moja ljubav samo za njega...


Ne mogu više da sanjam.Previše je bolno...