malavelika

Sec, sec. Makaze vredno rade. Meka svila nema nikakve šanse protiv sivog, oštrog sečiva, samo je pobledela za još jednu nijansu svoje ledeno bele boje. Ne znam šta bi neko, poznat, ili nepoznat, rekao kad bi me video kako klečeći na podu, rasecam sopstvenu venčanicu, ali sam sigurna da bi mlada, eminentna dizajnerka pala u nesvest da vidi svoje izfronclano čedo. Sec, sec. Ne znam da li ste se ikada zapitali zašto su venčanice bele? Ne, nevinost nema nikakve veze sa time...to je takva ogromna zabluda...Bele su jer je belo boja predaje, simbol unapred izgubljenog rata u kome su naše godine, emocije, hormoni, strahovi, roditelji i udate drugarice sabotirale svaku bitku koju smo mislile da vodimo. Štric, štric. Ruka mi nimalo ne drhti dok geometrijski nepravilno siluje moju venčanicu od kolena na dole. Ruka mi nimalo ne posustaje dok zelenim (da mi se slaže sa očima) flomasterom razigrano iscrtava leptiriće po ostatku “najvažnije haljine u životu jedne žene”. Sutra, kada me u njoj budu videli, svima će biti jasno da se možda udajem, ali da se zasigurno ne predajem.