malavelika

Moram vam prepricati jedan razgovor koji se pre neko vece vodio izmedju jedne zene i jednog muskarca, na jednoj sasvim obicnoj ulici ...Mnogima ce mozda biti za neverovanje, cista, mala laz, obojena emocijama, da bi se ucinila verodostojnom, ali nije moje da dajem objasnjenja, moje je da vam prenesem ono sto se razgovaralo, a vase je da kazete sta o tome mislite.
“Mislim o tebi mnogo vise nego sto bih zelela”-kazem ja, a u glasu mi pomalo treperi ljutnja, iako sam vec pomirena sa onime sto cu reci, sa svim mekim, neznim recenicama koje cu mu prostrti pod noge.
“Rok trajanja tvojih misli o muskarcima , malena, je kraci od roka trajanja nepasterizovanog mleka”-odgovara on, sasvim mirno, nedotaknut mojim strastvenim pogledom.
“Zelim te, uzasno te zelim. Nocu stiskam noge u krevetu, i ruku medju nogama, ne zeleci da vlagom koju si ti dozvao, uprljam tudje carsave”-sapucem, skoro sa stidom.
“Zelja kod zena kao sto si ti, ima uzrok i pobudu samo u besu, u bezobraznom htenju necega sto se ne moze dobiti odmah”-govori, a cak me i ne gleda, pogled mu klizi nezainteresovano preko moje glave niz ulicu.
“Zelim da radim sve one zenske stvari koje radi glupa, zaljubljena zena. Zelim da ti kuvam i da peglam tvoje plave kosulje”-vec pomalo ocajnicki, nabrajam ja.
“Nisi ti zena koja pegla kosulje koje ce guzvati i neke druge zene, malena”-gleda me ozbiljno.
“Zelim da ti rodim dete”-skoro da vicem, bacajuci onu krajnju, melodramaticnu udicu u duboku, najdublju vodu njegovog srca.
“Dete si vec rodila jednom drugom muskarcu, pa je li te time vezao za sebe?”-kao da pita on, a to ne zvuci kao pitanje uopste, zvuci kao tuga, i pomalo kao prezir i bes.
I, ja stojim u toj hladnoj, usamljenoj ulici, i gledam ga sa mrznjom, i on stoji na hladnom, pokislom plocniku i gleda me pun ljubavi, a zatim svako odlazi na svoju stranu.

Pa, recite sad, zar sve ovo nije za neverovanje?