malavelika

Još uvek nisam odustala. Nokti su mi dugi, reči su mi oštre, a zubi su mi željni. Ali, uzalud glancam svoja sečiva, odavno mi ne trebaju. Još ponekad izvučem svoje najlepše poglede, okupam ih na nečemu nežnom, detetu, ili paperjastom mačetu, dodam im samo kapljicu nekih uspomena, da im tuga izbrusi boju, i vratim ih, neiskorišćene u arsenal svog oružja. Rastresem kosu na vetru, umijem usne na suncu i razmrdam prste ka nebu, ali uzalud je, nikada me više niko neće povesti na let. U oklopu od nežne ženske kože, još uvek napetom od čežnje i očekivanja, se potpuno slobodno, kao svoj na svome, odomaćila paučina. Uzalud čuvam svoje olovne vojnike, nijedan dečak se više neće poigrati njima.