malavelika

Nakon svog tog čekanja, po prvi put on i ja nismo bili zajedno, jedno za drugo, već jedno protiv drugoga, ovoga puta. On nije želeo da se odeli od mene, a ja sam želela da ga odvojim. Do kraja naših života stvari će, pak, stajati sasvim drugačije, on će biti taj koji će žudeti da ode, a ja ću želeti da ga večno vežem za sebe.
Trajalo je petnaest sati, mada je izgledalo da traje duže. Uvek nam tako izgleda, kada se radi o stvarima koje obuhvataju bol, strah, plač, krv I neizvesnost, minuti poprimaju vremenske nesrazmere dostojne megalomana. Osećala sam se nemoćno, a snažno, osećala sam se samo, tako izdvojeno i odvojeno, iako su oko mene, nada mnom i među mojim nogama vrludali ljudi, glasovi, reči, šapat, ruke, prsti I osmesi. Ne sećam se svega, pretpostavljam da je to jedan od onih spasonosnih fizioloških mehanizama kojima se naš um brani od naglog slivanja u ludilo. A, opet, sećam se nekih svakodnevno prisnih stvari za koje su se moje oči, uši, usne i ruke hvatale besomučno-sata na suprotnom zidu, sa kazaljkama-gadnim zmijama, koje su gmizale jezivo sporo i opako, siktale sekunde na mestima gde sam žudela za polusatnicama, reske zvonjave telefona, koja je histerično učestala oko ponoći, a zatim turobno i očajno smekšala pred rano jutro, zuba koji ujedaju usne, a zatim i ruku do krvi, u grčevitom pokušaju održavanja pristojnosti, tako neprimerne datom mestu i okolnostima, metalnih rukohvata koji beže, klize, smeju se ispod od hladnog- hladnijeg znoja mojih dlanova. I, krvi, naravno da se sećam mirisa sopstvene krvi, mnogo oporijeg no inače, britkog, reckavog, izoštrenog od opasnosti i značaja, ni nalik na tupi, ustajali, tako bezbrižno uobičajni miris menstrualne krvi. Bol je, naravno, neopisiv. Kako se uopšte i može opisati nekome ko ga nije iskusio-njegovu punoću, njegovu nesputanu snagu, njegovu obest, njegov ritam koji ubrzava poput ratničkih plesova crnačkih plemena, njegovu svrsishodnost, pokoravanje i priznavanje, njegovu rutinu, iskonsku pouzdanost, njegovu potpunu žeđ za kiseonikom u mojim plućima, čvrstoćom mojih kostiju, svim mojim tečnostima, mojim vriskovima te noći?
Sama, sama, sama. A, opet, zahvalna na tom osecaju potpune samoce i odvojenosti koji se tako retko okusi tako jasno i nesputano. Koliko nam se puta to u životu pruži, a sa takvom nagradom posle? I, naravno, plač, vrpca, radost i smeh. Da li uopšte razumete o čemu vam govorim?