malavelika

Deo mog posla je ubijanje. Nije bas da to volim. Nije prijatno kao npr. dugi meseci cekanja i pripreme, ni uzbudljivo kao analiza koja sledi kasnije. Ali, neophodno je. Na kraju krajeva, za to sam placena. Naravno, danas to radim drugacije nego pre 10-tak godina, kad sam tek pocinjala. Mnogo sam hladnokrvnija i vestija, ruke su mi snaznije, pa sam postupak krace traje, a moram da priznam da je i tehnologija napredovala. Kada se samo setim sa koliko sam samo straha uhvatila prvi objekat, kako sam gadljivo okrenula glavu dok sam presecala vrat, a krv siknula po belim plocicama…..Secam se da sam tog prvog puta cak i dorucak preskocila, sto inace nikada ne radim, jer nije zdravo.
Danas je lakse. Makaze, koje sam prvobitno koristila, sam pre tri godine zamenila sofisticiranijom napravom. Kostala je papreno. Ali, vredi para svaki centimetar njenog ostrog seciva od nerdjajuceg celika. Mene ruka ne boli toliko nakon obavljenog posla. Objekat se manje bacaka, trza i vristi. Proces krace traje, sto ostavlja vremena za veci broj zrtava. A, bilo ih je mnogo. Ne bas na hiljade, ali stotinak sigurno. Mozda i citave dve stotine. Nisam vodila tacnu evidenciju, a poslodavac to nije zahtevao u sklopu dogovorenog posla.
Poneko me, kad sazna cime se bavim, pita kako to mogu da radim? Kako mi nije gadno, gde pronalazim razlog za toliko ubijanje i da li me je strah od Boga? Uglavnom mi je tesko da odgovorim, tako da osoba koja pita bude zadovoljna odgovorom. Ali, ja jesam. Zadovoljna poslom, mislim. Zadovoljne su i zivotinje u zoloskom vrtu, kada im krajem svakog meseca stigne desetina cistih, belih pacova, uredno slozenih u crnu kesu, glava odsecenih mojom neznom rukom. Samo cisti, pedantni rezovi. Po tome sam poznata.