Natalie

Bio je to još jedan od onih dana kada ti baš ne ide...
No, da nije njih, kada bi se i setio da postoje i dobri dani?
Pretporstavljam da sam tako primetio i izvesni Prljavi Vetar koji me je presreo ispred Glavne Pošte? Na tom uglu vetrovi se ionako okupljaju redovno, kao besposleni dripci pred seoskom samoposlugom, i da je to bio jedan, recimo, severac, jugozapadni, košava, povetarac ili bilo koji drugi duvajućo lik iz meteoroloških izveštaja, verovatno ga ne bih ni pogledao...
Ali ovaj je bio prljav, prljav i sav nikakav, a ja definitivno imam falinku da takve u društvu zapazim pre nego One Druge...
I mislim da bi se propisno obrukao da je morao da dune u spirometar...
Konfete opalih latica zasule su ćoškić Banke, na nagnutom izlizanom platuo (idealnom za Spomenik Vojniku Koji Čeka Devojku Koja Neće Doći) , bilo je papirića i opušaka sasvim dovoljno da zasite i daleko uvaženije trgove ovog sveta, ali taj vetričak jednostavno nije imao pluća ni da ih pomeri. Jedva je nekako nakostrešio onaj neukrotivi pramen na mom čelu, teškom mukom naburio srozano reklamno platno koje je sa fasade preko puta uporno pozivalo na jednu eveliko odigranu prekijeru, i to je sve...
Ipak, kad mi se onako grebatorski uneo u lice, roj neugodnih gazirajućih čestica zaplesao mi je u nozdrvama, ubacio sam trepavice u drugu brizinu i šmugnuo niz izlog robne kuće pokušavajući da ga se otarasim, ali nije tek tako odustao. Saletao me je kao prosjak, sve do sredine pešačkog prelaza, osećao sam ga čas na jednom čas na drugom ramenu, i činilo mi se da ti dodiri ostavljaju tragove na antilopu, prašnjave i prepeljaste, lepljive kao tavanska paučina...
Jedna nesnosna čestica neizdrživo mi je zagolicala usnu, uhapsio sam je vrhom jezika i pljucnuo kao zrno maka...
Eto...
I vetar su nam zaprljali...