Odavno ti nisam pisao ima tome. Ne znam zasto, tek potrebna si mi, potrebna si mi danas kada je vreme u novembarskim nocima kisom prekrilo jos jednu godinu moje tuge. Zelim da ti pricam o nama. Slusaj, nikada te nisam ni zasta molio, ali danas kada je samoca tako ocajno pritisla mojih dvadeset i tri godine , molim te bar na trenutak, seti me se. Bila je zima kada smo se sreli, zima obojena zlatom nasih zelja i nasih nada. Imao sam osamnaest godina. Secam se. Tvoje crne oci u kojima je svetlelo sedamnaest divnih proleca , povele su me nepoznatim stazama ljubavi. Uz tebe naucio sam da volim, da ceznem, da sanjam, i da zelim. Voleli smo se. Voleli smo se tada kao dvoje dece izgubljenih u vrtlogu vremena i ljudi. Voleli smo se kao dvoje tuzne a opet beskrajno srecne dece koja nisu znala da postoje jedno bez drugoga. Voleli smo se kao deca koja su verovala da ce svojim priljubljenim dlanovima zaustaviti vreme i zivot. A nismo imali snage za to. Ti si otisla , otisla, a u nama je bilo ljubavi jos za hiljadu zima, jos za hiljadu leta i million proleca. Otisla si i ostavila me da se borim sa saznanjem da je sve proslo. Otisla si, a na nasim stazama bili smo jos uvek zajedno, u parku na klupi ispod nase vrbe, jos uvek su lebdele nase usne, nase oci, mi. Tada je zivot u moje dvadeseto leto, upleo jedno, nepoznato osecanje plakanje. Znas li da su mi i sada oci pune suza? Znas li da jos drhtim od tog leta?