malavelika

Jutros mi se na putu do posla desila retka i neobična stvar.Obično putujem naizgled zagledna kroz prozor, a izistinski zagledana u samu sebe, jer se najlepše usamljena osećam medju gomilom nepoznatih GSP sapatnika. Tako je bilo i ovoga jutra, sve dok me nešto, neki unutrašnji blagi ubod intuicije, dodir jednog paralelnog sveta nije naterao da okrenem glavu i uperim pogled ka ženi koju sam više naslutila, no videla da je sela preko puta mene na prethodnoj stanici. Nije bilo čudno to što je poput mene sedela zagledana kroz prozor, ni što joj je kosa bila boje poput moje, ni što je garderoba na njoj bila krojena po meni-pa žena poput mene ima na stotine u ovom gradu, već je čudno bilo to što je ona bila-ja, malo mladja, a opet malo starija od mene, malo manja, a opet nekako veća, malo tužnija, ali sa raskošnijim osmehom, malavelika kopija mene! Ostala sam potpuno zabezaknuta-da nisam takva dama, mislim da bih malo i zinula, ovako sam samo zetreptala okama. Ali, stvar se dalje odvijala još čudnije. U jednom trenutku žena je iz džepa belog zimskog kaputa izvadila maramicu, belu, batistanu, jednu od onih u koje još samo starci i siromašni duvaju nos u današnje vreme vladavine papirnih, 100% celuloznih, parfimisanih, antibakterijskih maramica. Ne volim da gledam kako drugi ljudi istresaju svoje telesne izlučevine, ali me je ovde nešto nateralo da ne okrenem glavu. Žena je maramicu otvorila i zagledala se u nju-tek tada sam primetila da je čitava unutrašnja površina platna ispisana azur plavim mastilom. Nakon nekog vremena tokom koga je očima (ama, istim kao moje!) pomno preletela redove, moja prekoputa saputnica je maramicu presavila i to prvo načetvoro, kakva je i bila u trenutku kada ju je iz džepa izvadila, pa onda još jednom, čvrsto, čvrsto presavijajući ivice prstima, a zatim mi je, kao da me poznaje čitavog života, sa punim pravom pružila maramicu sa rečima (izgovorenim poptuno mirnim, sigurnim glasom) „Gospodjo, ispala Vam je maramica“. Zamalo da padnem u nesvest od neverice kada sam uhvatila sebe da najnormalnije pružam ruku, uzimam maramicu, govorim „hvala“, dok žena ustaje, odlazi prema vratima i silazi na stanici. Šta da vam kažem-nemam pojma zašto sam to uradila, ja nisam sklona čudnim postupcima, a maramica definitivno nije bila moja, bila je njena, pripadala je toj beobrazno vernoj kopiji mene. Pa, ipak-uzela sam je...uzela sam je, nežno sam je neko vreme držala u rukama, a zatim, pretpostavljate-odvila i pročitala tekst ispisan na njoj. Bilo je to sasvim očigledno pismo nekome, na prvi pogled nejasno da li muškarcu ili ženi:
„Prespavano-malo duže nego ti. Imala bih svašta da kažem, da sam bila kupila nove pantalone-svetle, da baš vidim koliko fleku od vina možeš da mi napraviš, da razumevanje ne znači telepatsko čitanje misli, nepogrešiv osećaj šta je neko hteo da kaže, već nešto mnogo jednostavnije, ali podjednako retko,da neke stvari ne govorim, dok me neko na zapita,ali čemu, odlazak uvek predstavlja neizgovoreno „ne želim više“. Samo, znaš, sve stvari medju ljudima su dvosmerne, sve lepe, ružne, tužne, strasne, bitne i nebitne stvari medju ljudima su dvosmerne. Takav je i kraj. I kraj treba biti dvostran, obostrano pružena ruka i izgovoreno „ljubim te“ u dva glasa, u suprotnome ostavlja utisak bega bez drugog razloga, sem prestanka želje. Takav beg ostavlja ostavljenog pomalo začuđenog i zatečenog, donekle razočaranog i zapitanog u čemu je pogrešio, zagledanog u svoja sopstvena preispitivanja, postupke i osećaje, ali bez merodavne skale koja bi mu rekla da li je sve bila jednostrana iluzija. Takav kraj je pomalo melodramatičan, lako navodi na pogrešne zaključke i što je najtužnije-pretvara ono što je do juče bio osmeh, lepa misao sa kojom se tone u san, pomalo perverzno uživanje sa kojim se počinje dan, treptaj mogućeg prepoznavanja u međusobnom očekivanju, u otužnu misao sa dna hipokampusa, koja se odbacuje sklopljenih očiju, otresa pokretom glave poput nečega što nas umara, postaje nešto na šta ne želimo da mislimo, a čemu se uporno vraćamo sa gotovo fizički mučnim osećajem. Kako se razumevanje lako pretvori u nerazumevanje i tišinu!-proces tako svojstven ljudima. Ali, zar i ovde, zar i sada?Lično ne volim tačke., iako ih mnogi rado i lako bacaju svuda oko sebe, jer je tako, naravno-lakše. Tačka, sec! Idemo dalje. Ja ih stavljam u triplikatu, ostavljam hrabro prozore i vrata otvorenim. Ni ovaj način pozdrava nije moj omiljeni, ali je sada jedino moguć. Zato ti kažem ovde-putuj, vetar u ledja, i ne okreći se za svojim tačkama, gde god da si ti i gde god da su one, to je najvažnije. Ljubim i znaš da ću biti dobra-taman toliko da andjeo u meni ne umre od blama, a djavo od dosade.Ali, biti dobar prema sebi-to je već umetnost, kojom ni ti ni ja ne umemo da baratamo. Pozdrav, do nekog narednog paralelnog svemira“.
Sedela sam još nekoliko trenutaka, zatim maramicu nanovo dovela u osmostruko savijeno stanje,ustala, sišla na narednoj stanici i na prvom žutom, poštanskom sandučetu ubacila maramicu unutra, i ne gledajući.