malavelika

Neopisivo mrzim situacije u kojima trebam da izigravam svetlucavi privezak na sveznju raznobojnih kljuceva koje cvrsto u ruci drzi moj muz. Kljuc (srebrni) novog BMW 3 Series Sedan 335i, kljuc naseg cetvorosobnog stana (tamno plavi) na Vracaru i onog manjeg, dvosobnog, na Zvezdari (vatreno crveni), u kome se vidja sa svojim ljubavnicama, kljuc nase male brvnare u planini (zeleni), kljuc kojim mene drzi zakljucanu i privezanu za sebe vec godinama (potpuno providni, kao od stakla, ali nesalomivi, rezultat najnovije tehnologije u izradi kljuceva). Elem, jedna od tih neopisivih omrazenih situacija desava se upravo sada, dok stojim u New York Club sali hotela Continental, na ovom fuc.king partiju povodom desetogodisnjice postojanja nove firme kojoj je moj muzic poceo da pruza usluge pre 10tak dana. No, brak je i u dobru, i u zlu, tako su nam rekli, i ja to postujem. I, zato sad poslusno stojim pored muza, izgledam lepo i trudim se da budem ljubazna prema ponosnom mladom vlasniku firme u Armani odelu, sa kravatom tankom kao moj mali prst (na trenutak se poigravam mogucnoscu da li je kravata relikt iz 80tih godina) koji me ovlasno bezbrazno gleda, i pucnuvsi prstima doziva konobara da mi nalije jedan italijanski Gaja - Barbaresco 2005 i pruzajuci svoju viski dozu da se ”kucnemo”.

”Ne bih, hvala, vozim veceras”-neutralno kazem ja, pijucnuvsi mineralnu vodu iz svoje case, a vidim da su ga moje reci bocnule poput pcele na koju neocekivano naidjemo medju preslatkim zrnima grozdja.

”Ne nazdravljaju ljudi picem, vec jedno drugom”-potpuno predvidivo kaze on, gledjuci me pravo u oci, i ja tamo sasvim jasno vidim da mu se cak i ne dopadam, da pokusava da me zavede iz ciste navike, hira, skoro iz obaveze, i od mucnine mi se malo zavrti u glavi.

Muz mi je pred polazak rekao da ne pametujem mnogo, ali da se ne pravim glupa, a to mi je uvek najtezi domaci zadatak. Bilo bi lako kada bi mogla da budem samo glupa, to umem tako dobro da radim, O, moj muz zna kako to umem fenomenalno da radim. No, ovde moram biti pristojno pametna, ne smem samo da stojim i da se smeskam, moram malo i da razgovaram, inteligentno, ali ipak pomalo naivno, kako zena i treba da izgleda, da “ostavim utisak”-bas tako mi je receno. I, ja se trudim da ostavim utisak, dok muskarceve usne izgovaraju reci kojima se trudim da uhvatim smisao-“svratite nam nekada u firmu, sa muzem...... mozemo otici na pice..... utroje....ili, udvoje....”...cujem reci, pa prazno, reci, pa prazno, reci nastupe kada mucnina ustukne, i otkaceno nestanu kada me gadjenje uzme pod svoje.

Izvinjavam se stidljivo i izlazim na hodnik, koracam prvo nesigurno, a zatim sve brze i odlucnije, ulazim u toalet u kome svira decentna, toaletnka muzika i sedam na stolicu. Nema bas nikoga, i ja se u blazenoj tisini gledam citavih 5 minuta u ogledalu. Zatim ustajem, ulazim u kabinu, naginjem se nad blistavo belom skoljkom i krecem da izbacujem ruzicastog lososa i taj prokleti Gaja - Barbaresco 2005, i jednu veliku grudvu gadjenja, i razocarenja, i tuge, i besa, i prezira. A, onda popravljam sminku, odlazim ponovo medju ljude, hvatam blago i nezno muza pod ruku, smeskam se i sasvim ljubazno pocinjem da ceretam sa sekretarom Ministra Pravde.