malavelika

Moj sat je namesten 1 sat unapred, na vreme koje otkucava u tvom gradu.
Moji zalogaji svi imaju ukus prepecenog hleba sa medom koji sam pojela na tvojoj terasi nad Plakom.
Moje telo je kalibrisano prema tvome, pocev od one snegom upakovane januarske noci u Budimpesti.
Moji koferi su spakovani prema gradovima koji stoje na tvojim avionskim kartama, a lisabonska prasina na mojim cipelama stoji neobrisana.
Moji koraci su laki samo na 37° 58′ 0″ N, 23° 43′ 0″ E.
Moje noge se sa lakocom obavijaju u nerazmrsivo klupko samo oko tvojih bokova, moji misici pamte samo tvoja prodiranja.
Moje srce otkucava na ritam tvog sapata uz moje uho "Anna, Anna, Anna", moje srce drhti poput macica sklupcanih u dnu supe, u strahu da ce taj sapat prestati.
Moja ruka je napravljena na stisak tvoje, bez nje postajem drhtavi starac, dete koje se plasi prelaska ulice, bez tudje ruke.
Sva sam bazdarena na tebe, skote, od trenutka kada smo se pogledali, i ne mogu da prestanem da mrzim sebe, a volim tebe, zbog toga.