malavelika

Svakoga dana na putu do, i sa posla, vidjam vrlo zanimljive stvari. Neko ih mozda ne bi ni primetio, delom zbog vremenskog ogranicenja od par desetina sekundi, eventualno par minuta ako se zanimljiv prizor desava dok je crveno svetlo na semaforu, tokom kojih nase oci treba da detektuju prizor, da sliku posalju mozgu, da mozak obradi i prepozna sliku i da je selektuje kao zanimljivu u moru prizora koje vidjamo, a ne vidimo svakoga dana, a delom zato sto se, na srecu, ne odlikuju svi ljudi hipersenzibilnoscu poput moje, koja me tera da svakodnevno primecujem i stvari koje ne zelim da primetim.
Moj svakodnevni put obuhvata potez od Bogoslovije, ka Vukovom spomeniku, preko Kalenic pijace i dalje prema Dusanovcu i Vozdovcu. Prvo sto sam uocila je da se najzanimljivije stvari desavaju izmedju Vukovog spomenika i Kalenica, na Dusanovcu se tek potkad potkrade zanimljiv prizor, a na pocetku i kraju putesestvija gotovo nikada.
Tokom ove radne nedelje (a, danas je tek sreda!) primetila sam sledece stvari:

1..U 8 sati jutros, na vrhu Maksima Gorkog, tik pre nego sto ulica krene da se strmo spusta prema Juznom Bulevaru, vidim Gospodina, bas onog pravog, predratnog, u odelu je iz tri dela, sto skoro vise niko ne nosi i ne podrazumeva kada kaze odelo (a, ja obozavam taj prsluk na muskarcima!), obrijan i zacesljan, sa stapom, prestraseno koraca duz same ivice trotoara. Ima sigurno preko 90 godina.U ruci drzi buket vestackih jorgovana, odvratno ruznih (kod jorgovana je ionako lep samo njihov miris) i cak i sa udaljenosti na kojoj se nalazim ja-ocigledno prasnjavih. Gde je, i kod koga, i zasto, sa vestackim jorgovanima, prestraseno krenuo on, ranim jutrom?
2.Malo nize niz ulicu ugledam osobu starosti izmedju 55 i 60 godina, kako ispred pesackog prelaza ceka zeleno. Ne mogu da ocenim je li muskarac, ili zena. Ima kratku, retku kosu, mozda je muskarac, a mozda je i zena nekon hemoterapije-deluje dovoljno bolesno, izmuceno i bezoblicno da je takva mogucnost vise nego verovatna. Ima zutu, ispranu majicu sa kratkim rukavima, iz cijeg rube vire konci na sve strane. Naziru se male, otromboljene, grudi, mozda su zenske, a mozda su i muske, samo malo vise podgojene, ili hormonalno poremecene. Spustam pogled-mozda nosi suknju na tankim, belim nogama, a mozda su u pitanju i bermude, sirokih nogavica koje su davno izgubile svoj prvobitni oblik. Fizionomija lica ne odaje nista-muskarac, ili zena, pitanje je koje nastavlja da me muci.
3. U 8 i 20, u parku izmedju Marsala Tolbuhina i Maksima Gorkog, na drvenoj, nedavno postavljenoj ljuljasci se ljulja muskarac, starosti izmedju 20 i 30 godina. Pri svakom uzletu ljuljaske siri levu ruku ka nebu, dok se desnom drzi cvrsto za metalne karike lanca. Sa daljine sa koje ga gledam i za tih par kratkih trenutaka, po izgledu i odeci deluje sasvim obicno, da sedi na klupi u tom istom parku, ne bih ga ni primetila-prosecnog izgleda, u zelenoj majici i farmerkama. Ali, taj pokret ka nebu...radostan, suvise radostan za prosecno normalnog coveka, primecujem i pamtim.
4. Juce, iduci u suprotnom smeru, od Kalenica ka Dusanovcu, tik ispred poste na Kalenicu, ugledam dve starice, po fizionimiji sasvim ocigledno u krvnom srodstvu. Jedna, krupnija i mladja, u desnoj ruci drzi ceger iz koga viri flasha kisele vode Knjaz Milos. Drze se za ruke, obe imaju drecavo roze lak za nokte, iz tog stiska sasvim jasno citam beznadje koje mora da osecaju dve stare osobe koje vise nikoga sem jedna drugu nemaju na ovom belom (beogradskom) svetu.
5. Svega par minuta i nekoliko stotina metara pre toga, u Ruzveltovoj ulici, na stajalistu gradskog prevoza, ugledam dvoje tinejdzera, kako se ljube. Cvrsto su zagrljeni, ubedjeni da postoje zauvek. Najjace zatvaram oci. Od svih odvratnih, tuznih prizora koje primecujem ovih dana na ulici, ljubav je ubedljivo onaj koji ne mogu da podnesem.