malavelika

Stajala sam oborene glave na parkingu, tik pored naseg autobobila, skoro nehajno gledajuci u sisarku koja je otpala sa obliznjeg drveta. U mislima sam terala desnu nogu na korak, ali me ona nije slusala.
"Udji u kola, malena"-cula sam njegov nezan, tihi glas.
Nista. Noga se i dalje ne pomera.
"Majmune ludi...kretenu...idiote.."-nabrajam u sebi, ali, naravno, nista od toga ne izgovaram, samo i dalje stojim, kao ukopana u zivi pesak, bojeci se da napravim korak, a jos vise se plaseci sto ostajem u mestu.
On polako zaobilazi auto, iduci od svoje strane kola ka prtljazniku, otvara ga i vadi baterijsku lampu sa teskom metalnom drskom. Prilazi mi i jos neznije i tise kaze:
"Udji u kola, ljubavi."
Ja i dalje stojim, nepomicno i bez glasa, samo usne polako pocinju da mi podrhtavaju.
On iznenada zamahuje i iz sve snage me udara lampom po levom obrazu, zakacivsi drskom i oko. Na trenutak izgleda da stojim jos uvek u mestu, da me nista ne boli, a onda se strahovito zanosim, padnem, docekam na desnu ruku, malo zadrzim u tom polozaju, tek da uhvatim vazduh, a onda, posrcuci lagano ustajem i krecem ka kolima. Otvaram vrata i lagano sedam na sediste. Trebala sam to odmah i da uradim.