malavelika

U pocetku smo se seljakali kao Cigani, ne usudjujuci se da poverujemo da ce nase trenutno stanje imati vek trajanja duzi od par meseci. Smenjivali su se stanovi sa hladnim radijatorima, gradovi cija je ruznoca cinila da pocnem da grickam svoje zanoktice, fasade koje je krecenje davno, pradavno umilo, moji vecito pretrpani neseseri sa sminkom u kojima bi on redovno zagubio prezervative, a onda ih grcevito i uzurbano izvrtao na pod u naletima strasti, pustajuci da moje skupocene teglice sa kremama napumpanim antioksidantima padnu na pod i razbiju se. Na kraju smo se, skoro nasumicno, zaustavili u ovom gradu na obali okeana, da preguramo jos jednu besomucnu svadju i jos jednom ocajnicki utonemo u topli dah onog drugog, pre nego sto nastavimo lutanje bez svrhe i cilja. Sedela sam na plazi, opusteloj usled vetra i godisnjeg doba neodgovarajuceg za turiste, valjajuci pod prstima belutak. Onda sam ustala, zafrljacila prokleti kamen u okean, sto dalje od sebe, ustopirala prvi auto na putu i bez razmisljanja otisla sto dalje od njega.