malavelika

Od pamtiveka je mogucnost da se ide ulicom u kojoj nema dovoljno svetlosti unosila strah medju decu, zene, muskarce kojima ima sta da se ukrade i one onemocale. Ali, to nikada nije bio slucaj sa mnom. Jer, ja sam jedna olinjala, crna, matora macketina, koja se bas nicega vise ne boji. Uostalom, sta mi se moze desiti? Necija noga ce me mozda malo sutnuti u prolazu, neki, pomalo drcni, ljutiti dzukac ce pojuriti (uzaludno) za mojim dupencetom, neki auto ce me mozda poslati na zasluzeno spavanje. A, opet, mozda se zadesi da bude i neki divan, suncani dan, kada leptiri bezumno hitaju medju moje sape i u moj zagrljaj. I, recite, zar onda nije vredno rizika, to moje vrduckanje kroz stare, uske, zamracene ulice?
************************************************** ***************************
Ja sam neverovatna mazulja, samo kreten moze to da ne vidi vec na prvi pogled. Svako pametan zna sta mu je ciniti sa mnom cim uhvati moj umiljati pogled i dodirne moju vlaznu njuskicu. Sasvim obican dan, vetrovit i hladan, mogu da ucinim neverovatnim, mekim i toplim, samim tim sto podmetnem svoje dupence pod neciju raspolozenu ruku, i dopustim da miluje moje krzno. Moj ***** je, priznacu vam, pravi virtuoz u mazenju, prsti su mu mirisljavi, ali ne flasirano, vestacki...mirisu vise na nesto prirodno, pomalo ostro, a ipak barsunasto i divno, na nesto poput sveze morske skoljke. Kad me tim svojim prstima dodirne, kroz dlacice mi prostruji elektricitet, pocnem da se umiljavam i predem, bas kako i prilici jednoj maloj, slatkoj maci.