malavelika

Tog leta u Grckoj su mi obraze poljubile suncane pege. Koza mi je dobila onu nijansu koju obozavam na sebi, a koja je terala muskarce da se ponude da mi ponesu kofere. Oci su mi bile zelene, poput nedozrelih maslina na ostrvskim granama. Bila sam nasmejana, bila sam probudjena. Osecaj da je zivotarenje prestalo, a zivot poceo je huktao u meni poput usamljene sove u mracnoj, dubokoj sumi. Plutala sam satima na ledjima u avgustovskoj, a potom u septembarskoj kritskoj vodi, ali su mi u ocima vec sijale januarske zvezde. Zvezdu do zvezde u beskrajnom svemiru mog treperenja je upalio, a potom ugasio. Ali, na mrak se covek navikne lakse no sto misli.