malavelika

Za nostalgiju mi je uvek trebalo tako malo, za srecu uvek tako puno.
Nemam pojma zbog cega je to tako, ali svakako znam da tvoj odlazak onoga jutra nije bio bas najbolja podloga za dobro raspolozenje. Lisabon jeste lep, sve te kaldrmisane, uske ulice, miris okena u junsko popodne, fado koji dopire sa visokih prozora, nebo, koje sam tako plavo vidjala jos jedino u tvojoj zemlji, sve divno i predivno, ali ipak nisam imala gde da spustim i zadrzim pogled, nakon onog trenutka u kome smo nas dvoje prestali da postojimo. Neko kaze da je citava nasa sudbina zapisana u zvezdama u trenutku kada dodjemo na ovaj yebeni svet, ali to je cista glupost. Samo nas je tvoja i moja resenost da ne prepoznamo ljubav dovela dovde, samo cisto, obesno uverenje da uvek moze ponovo i da ce uvek biti drugih, gura ljude preko ivice nakon koje nema nastavaka.