malavelika

Osecam da ce mi ovo biti poslednje trkanje u zivotu, ono na predaju, ili smrt. “Hajde, stigni me”, molim u sebi i smejem se u nadi da ce zaista tako biti. Moj smeh odjekuje po praznim sobama mog srca, koje su nekada ugostile neke davne muskarce, ali su ociscene i provetrene u ocekivanju novog stanara. “Hoces da budemo drugari?”-dovikujem mu dok trcim i dok se smejem, “podelicemo nagradu na kraju....hoces li?” I, okrecem glavu, da vidim koliko mi je blizu i shvatam da se smeje, i da smo vec drugari i da samo sto me nije stigao...i uhvatio.