malavelika

Tacno je da je u prvom trenutku on za mene predstvaljao samo izazov. Deset godina stariji, eminentno ime u krugovima u kojima smo se oboje kretali, a uz to moj profesor, stavka koja je u startu cinila tu igru pomalo zabranjenom, samim tim i uzbudljivijom. Secam se da sam mu se to prvo vece priblizila nekulturno blizu u trenutku rukovanja, samo da bih osetila kako mirise, a onda se udaljila brzo i naglo, jer mi je mnostvo leptirica zaplesalo svuda po kozi, samo od njegovog glasa kojim je izgovorio moje ime, jezikom nenaviklim na nasa imena. Zuto sunce je tonulo kroz moj pogled, sasvim malo omamljen od vina, a sasvim mnogo od njegove ruke koja je bezobrazno i bezobzirno igrala po naslonu moje stolice, a nije htela da me dodirne. Bezobrazna ruka, bezobrazni prsti. Tacno je da je u pocetku sve bio izazov, i za njega, i za mene. Ali, od trenutka kada me je odveo do ogledala u svojoj sobi, postavio ispred sebe i naterao me da gledam sve sto mi je potom uradio, od pocetka do kraja, da gledam i da nijednom ne zazmurim u pokusaju da uzivanje ucinim manje stvarnim, od tog trenutka izazov je postojao samo u pokusaju da tog coveka ne volim do kraja zivota.