Morgana

Od pogleda koji pomera nebo
Drhtim poput leptira nežnog...
Već osećam talas ushićenja
Od dodira snenog, neizbežnog...

I preplićemo se, prožimamo se,
Poput dva okeana moćna,
Žudnja buja, bedeme ruši,
Privlačnost tiha, a danonoćna...

I prožimanje seže vrhunac,
Poput drevne, kosmičke bure...
U dobro znanom pradavnom ritmu
Dosežemo snagu oluje...

I nakon samog vrhunskog bljeska
Razigranog, božanskog plesa...
Uplovljavamo u mirnije vode...
Dotakli smo sama nebesa...

Autor: Ana Kladarin