Mama
Postavio
, 02-11-2011 u 17:28 (2600 Pregleda)
Bila je skoro ponoć kada sam se vratila iz grada.:"Jao,mama što sam gladna.Ima li šta da se jede?"
:"Ima,sine...sad će vama mama napraviti nešto na brzaka."
Uskoro se na stolu našao pomfrit,i prepržena dimnjena vješalica.
:"Mmmm...mama,što je ovo dobro,baš ti hvala!"
Umorno mi se nasmiješila,uvijek zadovoljna,kada neko pohvali njenu kuhinju,i kada gladnog nahrani.Pogledala me i zamolila:
"Sine,de me izmasiraj,nešto me opet rame boli."
Naljutila me je.Pa,ima već jedno mjesec dana kako je to rame boli,i kako je svaku noć masiram.Pred spavanje,po najmanje pola sata.:
"Ne mogu,mrsko mi.Baš si se ti meni umazila,svaku noć te masiram.E,sad mi stvarno mrsko.Ne mogu,hoću da spavam."
Ništa mi nije odgovorila,samo se pokunjila i poželila mi laku noć.Legla sam i ja odmah,punog stomaka.
To jutro nije ni po čemu govorilo da će biti drugačije.Sat je zazvonio kao i obično, u 5 i 51 minut.Izvukla sam se iz kreveta i krenula prema dnevnom boravku,do roditelja.Spavali su i dalje.Prišla sam šporetu,uključila ringlu,stavila dzezvu da nam skuvam kafu.Svako jutro smo ustajali u isto vrijeme.Mama i ja smo išle na posao,a tata nas je vozio.Nikada nismo otišli bez jutarnje kafe,gledanja TV-a,jutarnje prognoze.Ušla sam u kupatilo,počela da se šminkam.Pospana,nanosim puder,maskaru i nešto mi sve neobično.Tišina.Nisam nikada čula tu tišinu kada ustanem.Mama bi čim progleda počela da priča,obično kroz smijeh prepričavala šta je sanjala.Tata bi je posmatrao i smijao joj se.Jutros ništa.Nikakav zvuk.Provirim kroz vrata kupatila...spavaju.Izađem da skuvam kafu,jer još nisu ustali.Obično bi jedno od njih dvoje zasuli kafu koju sam ja stavljala da prokuva,ali jutros ništa.:
''Mama,tata...hajde ustajte".
Dok prilazim krevetu,noseći šoljice,mama je nešto progunđala.Tata je progledao,počeo da se proteže po krevetu.Na njega sam sva,volim i ja da se valjuškam po krevetu.Ali,mama ne voli.Ona odmah ustaje...pa šta joj je jutros?
"Mama,hoćeš li već jednom ustati!?"
Sad me već nervira,što ne ustaje,kvari mi moj jutarnji ritual.Priđem joj,prodrmam je za rame.Čujem jedno dugo mmmmmmm.Ne može da progleda.Sad sam već stala,i počela sa nekom strepnjom da je dozivam.
"Mama,mama...šta ti je...hoćeš li ustati?"Njen pokret je bio kao u usporenom filmu...lagano se podigla u sjedeći položaj.Otvorila je oči.U tom trenutku sam se skamenila.Tačno sam osjetila kako mi se ledi krv.
Jedno oko joj je iskočilo kao ping-pong loptica.Bilo je ogromno,šetalo je lijevo-desno.I drugo je šetalo,ali je bilo normalne veličine.Usta su joj bila okrenuta na desnu stranu.Stavila je svoje ruke na oči i rekla nekim tuđim glasom :
"Bože dragi,šta mi je?Ne vidim,ja ništa ne vidim.Šta mi je Milijana?"
Znala sam odmah šta joj je,ali nekoliko trenutaka sam samo stajala,dok mi je srce bubnjalo u ušima.
"Tata,brže ustaj,mama se šlogirala!"
Sabrala sam se nekako.Dok se tata oblačio,i istrčao da upali auto da se zagrije,uzela sam mamu,podigla je iz kreveta.Počela da je oblačim,a ona je samo ponavljala :
"Milijana sine,šta mi je,što ne vidim?"
"Ništa mama,ništa...bićeš dobro."
Put do bolnice,i ostalog se slabo sjećam.Vozili smo se čini mi se satima.Prijem u hitnu pomoć,pa na neurologiju...Čekala sam u hodniku,zajedno sa tatom.Kad ga god pogledam,on plače.Ja ne mogu.Bože,da mi je bar suzu pustiti,malo bi mi lakše u duši bilo.Ne mogu.Samo strah u duši,ništa više.
Poslije,čini mi se,čitave godine,izašao je doktor.Pogled na njegovo zabrinuto lice,samo je još više unio strah u mene.:
"Jel' živa doktore?",nekako sam promucala.:
"Jeste,živa je još uvijek...ali kako da vam kažem,ne vjerujem da će još dugo.Znate,ovo je jako težak moždani udar,trenutno nije svjesna,i može živjeti još koji sat...a možda i manje.Ne znam,žao mi je što vam ovo govorim,ali da znate,da očekujete ono najgore."
Led...samo led u venama.Noge su mi otkazale.Sjela sam,nisam mogla da progovirim.Sa strahom sam pogledala u tatu.Znam koliko je još uvijek obožava.Kako će to podnijeti?Pogledala sam ga,a on je rekao :
"Šta ti je?Ona da umre!?Jesi li ti normalna?Pa,znaš koliko je Mira jaka žena,ona će ovo preživjeti!Šta je sve preživjela,zar da je ubije ovo?Neće umrijeti,ja kad ti kažem!"
Gledala sam ga kao nenormalnog...pa da li je on uopšte čuo šta je doktor rekao?
Cijeli dan nismo mogli da uđemo kad nje.Tek naveče su nas pustili.Ušla sam u sobu,ležala je...blijeda,izmučena.Sjela sam na krevet pored nje.Šaputala joj na uho koliko je volim.Bilo mi je žao što se ne sjećam kada sam joj to poslednji put rekla.:
"Volim te mama,puno te volim.Biće sve dobro,ozdravićeš ti."
Mada sam sve više sumnjala u to.
"Izvini,što te nisam sinoć izmasirala,kada izađeš,masiraću te svaki dan.Volim te mama."
Progledala je.Oči i dalje strašne,pogled izgubljen,počela je da priča.Niko je nije razumjeo šta govori.Halucinacije.
Ali,napipala je moju ruku,toliko je čvrsto stisnula,da sam znala da je svjesna mene.Da sam pored nje,i da je razumjela šta joj govorim.Da je volim.Da mi je žao svakog trenutka kojeg sam bila nepravedna prema njoj.
:"Nadoknadiću ti sve mama,sve što sam trebala,a nisam.Biću bolja,samo ti meni ozdravi."
Ponovo mi je ruku stisnula.Znala sam da hoće.Sad sam znala da se neće tek tako predati.