Cutanje
Postavio
, 08-11-2011 u 04:52 (2489 Pregleda)
Danas je opet, zalupila vrata dok je izlazila. Moja sestra. Uvek namrstena, uvek spremna za svadju, uvek pod tenzijom. Svaki put, kad to uradi, pozelim da je, samo zagrlim, da joj kazem da je volim, da joj kazem da ce sve, biti u redu, ali uvek se ukocim, smrznem, kontrolisem i ne uradim nista. Jaz je sve veci, sve smo dalje, a ja, iako sam svesna, da je potrebno samo malo vise ljubavi da joj dam i dalje sam ukocena. Ne mogu da budem ljuta na nju. Ne mogu..Uvek se setim onog dvadeset cetvrtog avgusta, devdeset prve godine. Telefonskog poziva u osam ujutru, zvuka razbijene soljice i uzrujanog glasa..."Jelena je imala nesrecu, dodjite brzo u urgentni centar"...Devet dana borbe za zivot, devet dana strahovanja od svakog telefonskog poziva, belog mantila koji nam prilazi...Tad sam imala 12 godina. Tada sam, u svom dnevniku,napisala :"Jeca ce preziveti, znam da hoce". Jeca me je cula... Pustili su me da je vidim. Nisam je prepoznala. Bila je malecna, u kolicima, nisam znala tacno, gde je koji deo tela, samo sam joj prepoznala oci, pogled pun bola, pokusaja da shvati, gde je, ko je...Potrajace malo, rekli su. Setice se. I tada sam,stajala ukocena ispred nje. Ni tada nisam mogla nista da joj kazem. Samo su obrazi bili mokri, ruke su se trresle, ali u ustima,muk. Dala mi je,jedan slabasan osmeh i odveli su je...Izmesana osecanja, srecna, sto se probudila, sto je ziva, izbezumljena, sto je vidim, a ne znam sta vidim, tuzna, sto me se nije setila...Tuzna, sto joj nisam rekla, da je volim. Sto i danas, kad posle svega toga, kad brzo plane, ja cutim. Ne umem da joj pridjem. Kao da je veliki jaz, koji moja cutnja pravi medju nama. Barem da dreknem, bilo sta. Ali, ja samo cutim...Zelim da joj kazem, da je volim i da ce sve, biti u redu...Da cu uvek biti tu i da je razumem...A ne da cutim...