Tuga ,Ti i ja ....

Taman pomisliš da si osvojio čitav svemir....da su se zvezde baš zbog tebe i tvojih impresija,nacrtale na vedrom noćnom nebu....da se Sunce probudilo i odlučilo da sija baš u pravcu tvog lica,i da je gravitacija samo tvoja sila stabilnosti,kontrola ti dostigla onu kritičnu granicu kad se gospodarem možeš zvati....i PUF....samo odjednom,eto osvete kosmosa....I to baš onako kako *treba*....
A....razuveravanje svemira nije baš lako....čak,rekla bih,ide vrlo bolno......šokantno....po principu *ma ne može to meni da se dešava*.Doduše...ponekad se da i finim metodama,ali ,to samo pod uslovom,da su merni aparati ostali negde sačuvani.
E sad....kako sprečiti tu vrstu *nauka*?. ...tu magareću klupu u koju te stave kao po kazni,a da ne znaš ni zašto,ni odkud baš tebe,kad ima i gorih....kako shvatiti na vreme,da se ćelije po nasim organizmima nisu formirale principom naše volje,pa se isto tako,po istom neće ni kretati?....da imaju svoje putanje,na koje sigurno utičemo,ali ne baš onako kako bismo hteli.....stoprocentno šašavo....ćelije ili mi?....ma mi naravno,one znaju i šta hoće i kuda žele....za razliku od nas,vrlo često.
Da li je čovek stvarno toliko zastranio,verujući u svoju Ikarovsku prirodu,da treba da ga ščepa neka boleščina,pa da shvati koliko je slab?Dovoljno je samo da nam temperatura poraste za tri stepena C,i da se nadjemo na ivici propasti......nemoćni.Tada nam je teško da budemo i u budnom stanju,a kamoli da donosimo značajne i velike odluke.....ili da *trčimo na sto metara s preponama*....da ne kažem s preprekama.Nije potrebno ništa više od ta tri stepena,stvarno...da klonemo,razmislimo i da se opametimo....i ostavimo sve te *mačeve*...koji su preteški za pojasom.
Jer,obično tada u toj nemoći,shvatimo....kako traćimo radosti koje su nam darovi,a ne naša *osvojena* stanja ...osvojen svemir i ostala sranja.....Sa mačem se teško hoda.....a jos teže trči......a i ,ne slaže se uz kaiš.......
Govorili su : završi školu.....zaposli se.....vidi sveta.....udaj se.....rodi decu......stavi prst u uho i pevaj ,dok ne crkneš.....nemoj slučajno da pobrkaš raspored.....!!!
Ona što me je rodila govorila je : kaži im da ne tupe....nema pravog puta.....gledaj svoja posla......propao plan A!! odmah razrađuj plan B....ima i drugih slova !!
Malo sam u međuvremenu pobrkala raspored.Ta *pesma* mi uopšte nije išla.....šta ono beše prvo?!....kad smem ovo,a kad ono?!......kad ono beše,treba da stavim prst u uho?!...kad treba da zapevam?!....koju pesmu...nisu rekli......koga da izaberem za prateće vokale?!....koliko puta treba da ponovim refren?!....ni to nisu rekli......Koji uvod da izaberem - uvod u antičku tragediju sa žrtvovanjem razjarenim lavovima,....uvod u dramu u tri čina sa osvrtom na neke oči,možda.....ili uvod u komediju?!
U životu imas samo dva izbora....-da pratiš sebe ili da pratiš druge.Da posmatraš svet svojim očima i osluškuješ svojim ušima.....ili kroz čula onih drugih.Vremenom naučiš da budeš selektivno gluv i slep,da ne bi morao da govoriš ljudima da ne tupe.....ili ,možda misliš da si naucio....Vremenom naučiš da hodaš ulicom i da pored tebe hoda i tvoj nevidljivi,neprobojni zid.....ili ne naučiš.Vremenom te proglase za (ne svi,ali neki....valjda zato sto te *vole*).. baksuza,naopaku....glupaču koja ne vidi da nije najpametnija na svetu,iako ti to vidiš i jasno znaš da nisi...znaš koliko ne znaš i da si dovoljno veliki samo kad si mali....I sve samo zbog jednog pobrkanog redosleda.....,
Neki opet,vremenom ...počnu da ti se uvlače....a sve u nadi da će prodreti u tu veliku tajnu - zašto ti baš mimo sveta....otkriti šta je to posebno u tvom životu.A tvoj život sasvim običan....samo tvoj,...ili ti misliš da jeste.I neki od njih ostanu razočarani,što nisu uspeli da se uvuku....ne veruju da postoje i ona (zna se šta)u koja se ne može ući,ne znajući da postoje i drugi putevi.....ali ti putevi ne vode kroz tuđe .....,nego kroz sopstvenu pamet....a ti se pitaš *sta ja imam od svega toga ?*
Nemam pojma zašto sam ovo napisala, valjda zato sto mi nikada neće biti jasno......
Juče mi je ljubimica poslala sliku.....posmatram je i pitam se.....odakle joj tolike godine....a kao da je juče bilo,kad su mi je doneli prvi put....i sećam se kako sam neutešno plakala,očarana time kako je savršena.I sećam se ,kako sam isto tako neutešno plakala,kad sam ugledala majku,kako isto tako plače i kroz suze pita - je li te bolelo (nije....život me boli više)....a onda počinje da paniči - zašto toliko plačeš,je li sve u redu?!...i sećam se da nisam mogla da progovorim,nego napisah na papiru Ona je savršena....a ona navlači plačljiv osmeh i kaže - nisam uspela nocas da se napijem,a htela sam ...da se napijem i da umrem.Sećam se kako je neverovatno bilo stajati između one koja me je rodila i one koju sam ja rodila.I sećam se........mnogo toga,o čemu ne mogu da pišem,da ovo ne bi postao dan koji guši.....Nemam pojma zašto sam ovo napisala?!......možda ,da bi mi bilo jasnije.....da li je to bilo predviđeno redosledom koji sam pobrkala.....ili je život nesto pobrkao?!...možda sam mu slala pogrešne signale....ne znam.....znam samo da se od tada ,do danas nisam čestito naspavala...imam osećaj da u utrobi nosim olovnu kuglu,od kada se bojim pogrešnih koraka......
Ali,sve je to *pesma*....moja,lična....koju ne umem baš da prepričam......valjda bi bilo mnogo lakše da je tužbalica,ali nije....nikako ...
Kad sedneš ....zapališ cigaretu i zagledaš se u daljinu,saznaš da je daljina nesto nesagledivo,neopipljivo...ne možeš je dohvatiti.....da život i nije život ako treba da ga provedes trčeći do cilja.......ne uvek.....Sve je sad....Ispunjenost.....Trenutci.....Jedinstveni,ne promenjivi,neponovljivi,dragoceni.....
Ispunjenost.....ta ispunjenost.....Kakve to veze ima sa redosledima (ne volim nametnute ritmove),tuđim očima,pričama,mačevima?!
Nemam ni plan A ni plan B...ni jedno drugo slovo.Nikad nisam računala,projektovala,kalkulisala.......iako ne spavam ni dalje više nego do sad.....i ne više mirno....imam sve.Odbacila sam mačeve...teško se hoda s njima,o trčanju da ne govorim.... ne slažu mi se uz kaiš.....a i ne nosim ga.