Пркос

Sneznoga jutra..februara treceg..
Kao dah zivotu iznedrih se ja…
Sama.. u studeni praskozorja dana…
Placom tek rodjenog glasa,
Krenuh na put svojih izmaglica…
Muk.. tisina..jako odjekuju…
Osmeh i suza u grlu se tope
Kao kakva omca spremna na
Vratu
Na trzaj da snagu odasilja svoju.

Kuda, kroz maglu, nesvanutog jutra,
Zivot me vodi slepom ulicom
Da osnazi mala tek rodjena pluca
Navikne na maglu svih jutrenja mojih…..

Lelujase senke nepoznatih lica
Igrase za mene nekakav ples
Nevinog osmeha i sjajom suzica
Shvatih vrlo brzo sta surov je svet..

I prestade igra –presece je mac
Ostricom po kozi decijeg lica
Pokaza pravac crven od krvi
Mesto gde ce ziveti jutarnja izmaglica…

A samo sam htela isto sto sva deca
Osmeh,ljubav i roditelja dva,
Zagor srece,poljubac topli
Pre nego sto slatko utonem u san…..

Preskacem pakao i hodam kroz san
Na tren se razdanilo i ugledah tad
Priliku svoju da svoj deciji san
Podarim svojoj deci na dar….


Trudih se silno da osmehom budim,
Jutra okica malih i cednih
Drhtuci nad snom andjela svojih
Vreme me oboji vlasima sedim….

I sve mi se cini da kao tren
Prohuja san nedovrsen
Kao da steze nocni mraz
Prethodnica jutru-moj putokaz
Da vreme je proslo-ja to dobro znam…
Mozda jos samo odsjaj mog lica
Ostavice trag,zivotnoga puta…..
Svih …snova i nadanja
svih zelja i radovanja
studeni i mraza,
jutara...
jutarnjih izmaglica…..


by-Prkos- jutarnja izmaglica