mica

Blizi se osmi mart. Znam, nije jos blizu, ali je...blizu. Meni je, dovoljno blizu. I, kako je blizi, to se sve vise, roje pitanja u mojoj glavi. Znam da me gledas negde odozgo, znam da si ponosan kao sto znam da si tuzan. Osecam je i dalje. Tvoja tuga, moja tuga, pomesane, isprepletane, ponekad ne mogu da ih razdvojim i dam tebi, tvoj deo pa ih nosim, obe. Razumem te, tata. Mozda cak i vise, nego sto mozes da zamislis, iako verujem da sad, tamo gde si, imas poprilicno prosirene vidike Nisam te razumela dok si bio ziv. Nisam cak ni kad si umro, sa sve onom ruzom u ruci. Smesno mi kad pomislim na tvoje, romanticne izlete u tim, danima pre nego sto si otisao. Ali, bili su lepi. Razumem i te, tvoje izlete. Sve razumem. I tvoj bes i tugu i radist i euforiju, itd. I volim te, tata.