Blog jedne Mistery

Neki ljudi uđu u naš život, prođu kroz njega i ne primetimo da ih nema više. Neki drugi ostave neizbrisiv trag u srcu, u duši. Od novembra se pitam ZAšTO BAš TI, i ZAšTO BAš SADA? Lagala bih ukoliko bih rekla da te beskrajno mnogo volim, a opet volim te, jer ne bih bila u vezi sa tobom. Sećam se svakog našeg izlaska, šetnji, tvojih dolazaka kod mene...tvojih malih poklona..čokolada koje si donosio..kupio si mi "Drugu Bolenovu kći" za rođendan, pa šolju za nes, punjač za mob..Ulivao si mi sigurnost, dizao iz mrtvila. Smejao se, da bi i mene nasmejao. Pričali smo o svemu. Ove godine planirali posle tvog rođendana da osnivamo porodicu.
Sada si na aparatima i primaš kiseonik, oslabio preko 30 kg. Tako kaže Slađa. Javiće mi se i ostaćemo u kontaktu ona i ja..ipak ti je bratanica.

Poželim da sanjam, da ću se probuditi bar 5 godina ranije...da ću ispraviti greške, da će sve biti u redu. Postoje li ti drugi svetovi i da li tamo ima mesta za nas?

Sve koje volim, ja gubim. Odlazite negde, možda u neki bolji svet, možda da se sačuvate od zla koje vlada svuda. Zašto i ja ne mogu..

Zlato moje, tako sam šaputala na jastuku, zlato, zar moraš...zašto baš TI...

Pucam. Ne mogu da plačem, a možda neću ni kada mi Slađa javi...ne mogu sutra u bolnicu..kako da te pamtim sa aparatima i raznim spravama..sa kiseonikom..i ne možeš da govoriš od nedelje...

Ne znam gde sam, i ne znam šta da radim. Boli me jako. Jako...duša..telo, sve..

Odlutaću, čini mi se i ja u neki svet. Koji to ne znam. Samo da pobegnem od stvarnosti, od sebe, od svih.

Mama je plakala. Deca će plakati, sestra i zet takođe. Vole te. Drag si im.

Da li postoji šansa da se boriš...ili bi to bilo mučenje. Nisi želeo da te vidim slabog i žutog u licu. Ne znam. I ovaj prokleti sneg je kriv. Došla bih, ne bi me oterao..

Nedostaješ mi puno...a mogu da zamislim posle..

Ja više ne znam ko sam, gde sam, šta treba da radim i MRZIM sebe jer ne mogu da plačem.

Volim te..to sada znam..Oprosti ako sam te ikada povredila, nisam namerno, oprosti za greške, oprosti mi..molim te...

Hvala što si moj život ispunio smehom, sigurnošću, nekim čudnim optimizmom.

Ne mogu dalje..Više stvarno ne znam ništa, samo znam da sam odlepila skroz..