mica

Da se razumemo, nisam hater, kako to mladi danas, popularno kazu
Uspešno se odupirem iako me život u ovoj, nadasve zanimljivoj državi(ci), prosto sam tera da postanem. Elem, ja sam onako, optimistično odlučila da svom mlađem detetu odložim polazak u prvi razred. Moje misli, kao da je pročitao njegov, sad već na žalost bivši logoped, i sam mi je dao predlog kao i pisanu preporuku da se dete uključi u školski program, sledeće godine. Takođe me je uputio i na specijalistu otorinca, koji ga je operisao, koji mi je takođe dao, istu preporuku. Napismeno.
Verovatno bi svako na mom mestu, smatrao da je pola posla završio. Ali avaj, moje muke su tu, tek počele. No, ne znajući šta me čeka, ja se prvo obratim njegovoj doktorki pedijatru, koja nije znala gde da me uputi,već mi je dala uput za razvojno savetovalište, za psihologa. Ok, odem ja tamo, doživim blago teleći pogled i predavanje o zakonu o inkluziji. Ako nekog zanima, ukratko:
Verujemo da je neophodno da razvijamo obrazovni sistem koji se prilagođava različitostima kod dece kako bi se obezbedilo ostavarivanje prava deteta na ne diskriminaciju, lično dostojanstvo, obrazovanje, kvalitetan život...

I posle te priče, upućuju me na školskog psihiloga/pedagoga. Ok, rekoh i tad, ajmo dalje. Odem u školu, sretnem se sa obe, popričamo zaista krajnje otvoreno, nalazeći mane pomenutom zakonu, ali opet ništa ne uradim. Dobijem info da ne mogu više ni oni da odlože polazak, već da je dovoljno samo da mi pedijatar na osnovu oba mišljenja koja imam, da potvrdu da dete nije spremno za polazak. Jupi! Pomislih kako je ipak, nešto lakše nego što sam mislila. Zaputim se kod doktorke, koja se histerično izvika na mene kako ona to ne može da uradi, uz konsultaciju sa načelnicom, uputi me na ministarstvo prosvete. "Idite kod njih, nek Vam oni odlože polazak". Hajde, idemo u ministastvo. I poslednja informacija od jedne jako ljubazne tete iz pomenute ustanove, pozvavši se ponovo na gore pomenuti zakon, jedino što je mogla da me uputi jeste da krenem u proces upisa, a onda da se pozovem na nekakvu školku komisiju, koja bi eventualno mogla da odloži polazak. Dakle, ne postoji zvanična procedura, rešava se od slučaja do slučaja ili plaćanjem kazne od 30.000 din. I tako sam sad, opet na početku. I jako rezignirana. I revoltirana. I otud, ta potreba za hate-om....