Blog jedne Mistery

Stiglo je proleće. Sa terase čujem nečiji smeh, čujem muziku, živahan razgovor, lavež pasa iz komšiluka. Kroz prozor posmatram ljude i automobile koji prolaze mojom ulicom. Život teče punom parom. Ljudi žive i smeju se, zaljubljuju, rastaju, sastaju, venčavaju se. Deca se rađaju. U šumi je odavno procvetalo prolećno cveće.
Sve ovo prolazi mimo mene. Vidim i čujem, a ne reagujem. Kada me pitaju kako sam, odgovorim "dobro" a na telefonske pozive ne odgovaram. Izbegavam i kafe i šetnje po kraju. Čak i Skype isključujem.
Danas je tačno dva meseca od kako je zaspao zauvek. Boli današnji dan, kao i onaj pre dva meseca kada sam čula da telo više nije moglo da se bori sa opakom bolešću.
Milion puta sam postavila pitanje "Zašto baš ON" i odgovor nikada nisam dobila. Kažu-sudbina. Kažu-moraš dalje. Kažu-prebolećeš. Kažu..
Imali smo planove, želje, snove, nadanja. Želeli smo da stvorimo porodicu, neki novi posao da počnemo, želeli smo samo da budemo srećni. Sreću je pokvarila dijagnoza. Ništa više nije bilo isto skoro punih pet meseci, od operacije do večnog sna.
Bole reči "NIKADA VIŠE"...Pomislim samo..nikada više neću čuti Njegov glas, neću dobiti slatku SMS porukicu, nikada više neće zvoniti na moja vrata sa rukama punim krem bananica. Nikada više nećemo piti kafu, gledati stare fotografije. Nikada više me neće pomilovati po kosi, nećemo voditi ljubav uz radio "Desetku". Nećemo nikada više šetati po gradu, niti gledati bebe u kolicima zamišljajući kako bi izgledala naša beba. Nikada više me niko neće voleti kao što me je On voleo-niti ću ja više voleti onom ljubavlju kojom sam Njega volela.
Počivaj u miru i znaj da mislim na Tebe i želela bih da se ponovo sretnemo u nekom drugom svetu, u nekom drugom životu