Moonster

1998 godina, septembar mesec....jedan razgovor sa mnom...

-Hajde upoznaj ga, biće on tamo u petak.
-Neću, zabole me ko će da bude, neću da ga upoznam.
-Hajde ideš sa nama tamo, ionako ih sve znaš, upoznaj njega, on je novi tamo, sada je glavni tamo.
-Neću, ne interesira me ko je i šta je, neću nikoga da upoznajem.
-Dobro, ne moraš ni da pričaš sa čovekom, samo se predstavi, on će ti se prvi predstaviti.
-Neću, ono su tamo sve idioti, zabole me za njih sve.
-On nije takav, samo ih vodi, odradi šta ima i ode, normalan je tip, sasvim, kulturan i fin, samo ga upoznaj.
On je njegov čovek, idi da ga upoznaš, već smo rekli da ćeš da dođeš, čeka da te upozna.
-Neću, nema šanse, ne želim nikoga da upoznajem, ne interesira me upoznavanje. Koga sam upoznao da sada, upoznao sam, koga nisam, ni ne treba da ga upoznam.

Pauza od nekoliko minuta....

-Dobro, ne moraš da ga upoznaš, ali hajde sa mnom tamo sada u petak.
-Šta ću ti ja ?
-Znaš da ne volim da idem sama, samo sa mnom idi, ne moraš ni reč jednu da kažeš i samo ovaj petak, nikada više ti ih neću spomenuti, nikada.
-Nikada ?
-Nikada.
-Dobro, dogovoreno, pa da i sa tim završim.

Petak, jutro....centar grada, prostorije....
Gužva po običaju, svi su tu, nekoliko novih lica, nešto studenata koji su "leteći", ni sami ne znaju zašto su tu...
-Sada će on da završi sa njima.
-Zabole me, samo da završe to što imaju pa da idem odavde.

Nakon oko 15 minuta eto i njega, kao i svi drugi, rađen po kalupu, odelo, kratko ošišan, uredan, čist primerak svoje vrste....prepozanjem ih sa kilometra...
Svi se već razilaze, ja stojim u hodniku da što brže odem, gužva, neko se pozdravlja sa nekim, neko se vraća po papire ili nešto što je zaboravio u prostorijama, blago guranje oko izlaza, prolazi pored njih, u sebi računam:"Super, ovaj je zaboravio, smuvali su ga drugi sa obavezama i davljenjem, lako će biti izbeći ga, samo da prođe i ja odoh", baš u tom momentu, stade ispred mene i reče:
-Zdravo, ja sam Nikola, ti si Moonster ?!
-Da, ja sam Moonster. (Razmišljam u sebi ko me otkucao, već ih imam nekoliko na umu)
-Žurim sada, nego da se čujemo kasnije, imaš li broj telefona ?
-Nemam telefon. (Lažem u sekundi)
-Nema veze, imaš papir i olovku ?
-Nemam.

Vrati se nazad, donesi mi papir i olovku, reče nekome ko je već izašao napolje i vrati ga nazad po papir i olovku.

-Evo ti moj broj, ovaj prvi je broj mog mobilnog, dostupan sam 24 časa, bilo kada da zoveš. Ovaj drugi je moj kućni broj, ako ti se javi neko na engleskom, samo kaži da trebaš mene imenom i prezimenom, odmah će te prebaciti na moju liniju.
U bilo koje doba dana ili noći možeš da me zoveš, šta god da ti treba.
-Dobro, hvala.

Danas, nakon toliko godina, često se setim toga sastanka, ako se tako može i nazvati, i zapitam se šta bi bilo da se nismo upoznali ?
On se toga najverovatnije ni ne seća, ali ja sam tada, to jutro stekao prijatelja za ceo život, jednoga, jedinoga kakvoga retko ko ima, ako iko.
Neke stvari definitivno ne možemo izbeći, pa čak i da hoćemo, ovo je bio jedan od takvih događaja.