Blog jedne Mistery

Ova priča je istinita i dogodila se davno, ali se sećam svakog detalja, kao da se to dogodilo juče.
Moja koleginica i ja. Sedimo iza jednog šaltera, nove na poslu, i ne snalazimo se najbolje.Plašimo se i " svoje senke ", doručkujemo u parkiću, kifle i jogurt. Ne smemo da odemo ni po kafu, da nam neko ne prigovori što smo napustile radno mesto.
Iz današnje perspektive, sve ovo mi deluje smešno.Tada mi to nije bilo nimalo smešno.
Jednog dana koleginica se javila da je bolesna i da neće doći na posao. Wow, veća odgovornost za mene, uplašenu klinku ubačenu u svet ajkula.
Dobro je, ponela sam doručak od kuće, mislila sam u sebi. Te jadne i čemerne 1993, iako sam imala dovoljno novca, prodavnice su bile prazne...i doručak je bio kifla sa puterom i ajvarom. Ajvara je bilo kod kuće na pretek
Sedim i uslužujem stranke, ljubazno i fino.
Gužva je velika,neki se bune, ali kad vide izbezumljenu klinku sa druge strane odmah prestaju.
Dolazi na red jedna baka. Oronulog, umornog lica, stari kaput na njoj, neke stare čizme...
Ne zna da popuni obrazac. Pažljivo joj popunjavam, zatim izlazim iz kancelarije i vodim je do kancelarije gde treba da preda taj obrazac.
Nastavljam sa radom. Baka se vraća i kaže mi " Dolazim brzo ponovo kod tebe ! "
Gledam je u čudu.
Posle sat i nešto gužva se smanjila. Baka se vratila.
" Evo dete krofne, što si tako bila ljubazna...podeli sa ovim devojkama, nemam para a i nigde nema čokolade ".
Pruža mi kesu, u kesi uredno u foliju spakovane krofne. Sa džemom od kajsija.
Koleginica sa susednog šaltera počinje da plače, a ja joj kažem " Ne treba bako, odavno sam doručkovala ".
Ona je uporna,ponavlja mi da ćutim i gura onu kesu ispod šaltera.
Nikada te krofne neću zaboraviti. Bile su to najlepše i najslađe krofne koje sam ikada jela.
Ne zaboravljam nibaku, oronulog, umornog lica, u starom kaputu...