Od šibe do električne stolice

OTKAD je sveta i veka, prestupi i prestupnici se kažnjavaju, po pravu pisanih ili nepisanih zakona. A započelo se kamenovanjem, prvom alatkom i prvim oružjem koje je čovek uzeo u ruke. A spektar egzekucija je širok - od kamena, preko tojage, razapinjanja, giljotine, vešanja, svilenog gajtana, kuršuma, električne stolice i smrtonosne injekcije. Nedavna egzekucija nad iračkim diktatorom Sadamom Huseinom izazvala je žestok otpor javnosti, ovom svirepom obliku smaknuća. Feljon koji započinjemo danas bavi se oblicima likvidacija kroz vekove. Autor feljtona je prof. dr Ljubomir Šaša, dobitnik druge nagrade na tradicionalnom godišnjem konkursu `Novosti` za feljton.


U ISTORIJI čovečanstava, u njenom prapočetku, najstariji način pogubljenja bio je - kamenovanje.

Ako su, dakle, pojedinci ili množina, u gnevu, nekog prestupnika ili zločinca ubili na pomenuti način, tu se ne može govoriti o smrtnoj kazni uopšte, u užem smislu, jer je to karakterisano kao delo osvete ili odbrane.

Ali, kada su utvrđene određene norme i kažnjavanja po zakonu, kamenovanje kao forma i način kažnjavanja nije ušlo u sudski običaj, čak i kod najstarijih, primitivnih naroda. Na Balkanu, mimo zakona, u narodu se dugo održalo kamenovanje: činio ga je narod, u gnevu, najčešće nad ženama koje su proglašene za veštice (donosile zlo plemenu) ili čedomorke (uništavale svoj porod).

Stari Grci su kamenovali izdajnike i brakolomnike. To isto su činili i stari Rimljani koji su mnoge običaje i državotvornost preuzeli od Helena.

Kada je apostol Filip od tiranina Nerona bio osuđen na kaznu smrti (razapet na krst sa koga je i dalje propovedao hrišćansko učenje i Jevanđelje), ogromna masa Rimljana, u gnevu, zasula ga je kamenjem i tako - `ućutkala`.

Oni koji su otkrili Ameriku (Novi svet) u svojim svedočenjima tvrdili su da su se i tamo, među Indijancima, smrtne kazne izvršavale kamenovanjem.

KAO i kamenovanje, vrlo staro bilo je bacanje osuđenika sa visine. Bacala se žrtva sa kakve stene ili kule. Za ovu kaznu se verovalo da nije bila tako grozna, jer u njoj nije mogao da učestvuje ceo narod; ono nije bilo izvršenje presude, nego je često bilo akt zverske samovolje kakvog tiranina, vlastodršca koji je raspolagao životom žrtve.

Dakle, u starom veku, i Grci i Rimljani bacali su osuđenika sa visine, visokih stena. I danas u Rimu postoji lokalitet koji se zove Tarapijska stena. To je bilo gubilište za osuđene i ono je vekovima bilo u `upotrebi`. Po zakonima `12 tablica` sa ove strane bacani su: lažni svedoci, majke čedomorke, buntovnici protiv vlasti, izdajnici zemlje, rodoskvrnavitelji, lopovi i pljačkaši božjih hramova, robovi koji su krali, `secikese`, pa primaoci i davaoci mita i podmitljivci...

Iako obaranje s velike visine prvobitno nije smatrano kao grozna kazna, ipak je ono smatrano kao sramna kazna za onoga koji je bio od njenog izvršenja pomilovan, jer je trajno gubio čast i bio zauvek među sugrađanima - obeležen.

Ovo gubilište - bacanje sa Tarpejskih stena - naročito je u kažnjavanju bilo popularno u vreme vladavine Kaligule i Tiberija. Međutim, u progonu Hrišćana ovaj način kažnjavanja upražnjavan je u starom veku širom Rimske imperije.Kod starih Germana bacanje sa stena ili kula nije bilo uobičajeno niti prihvaćeno u zakonu, ali su Germani zarobljenike kažnjavali na taj način što su ih bacali u blatišta i baruštine gde su kažnjenici nesrećno završavali.

U SREDNJEM veku bacanje sa stena ili kula nije nikada izvršavano kao sudska presuda, ali je zato bio brutalni akt nasilnika nad svojim žrtvama. Iz tog vremena u sudskoj istoriji ostao je poznat događaj iz Praga kada je husinski vođa Jan Žiška 1419. godine kroz prozor bacio 15 svojih savetnika, jer su mu, navodno, dali pogrešne savete. I docnije je u Pragu bilo sličnih kazni.

Gde je prvi put čovek raspet na krst i ko je u sudskoj praksi pronašao takvu smrt - apsolutno se ne može utvrditi, ali je ovaj način kažnjavanja naročito bio raširen u starim civilizacijama u vreme borbe protiv paganizma i uvođenja jednoboštva (hrišćanstva). I u ratovima se često primenjivao sistem kažnjavanja zarobljenika raspinjanjem na krst.

Kada je Darije osvojio Vavilon, na javnim mestima razapeo je 300 najotmenijih i najuglednijih Vavilonaca. Slično je uradio i Aleksandar Veliki: kada je osvojio grad Tir, naredio je da se razapnu najhrabriji tirski junaci. Tir je, kako pišu stari hroničari, bio `ukrašen` sa više od 2.000 raspeća, tirskih junaka.

Stari Grci su ovaj način kažnjavanja primili preko Azije, ali ga nikada zvanično nisu uvrstili u svoj kazneni zakonik. Međutim, u svoj kazneni zakonik uveli su ga stari Rimljani tri veka pre Hrista.

RASPINJANJE kao sudsko kazneno sredstvo postojalo je još nekoliko vekova posle Hrista, a zvanično ga je ukinuo svojim `dekretom` car Konstantin 337. godine kada je primio hrišćanstvo.

Kod evropskih naroda, u srednjem veku raspinjanje na krst sasvim je prestalo. Poznat je samo jedan slučaj kada je u velikoj srdžbi narod u Tiru razapeo jednog sveštenika.

U istoriji rimskog prava - kada je reč o raspinjanju - ostao je do našeg vremena jedan interesantan slučaj koji se ovde mora pomenuti.

Za vreme cara Tiberija u Rimu je živela izesna plemkinja Paulina, koja je bila čuvena po svojoj lepoti i moralnoj čistoti. U nju se smrtno zaljubio jedan plemić. Pošto ništa nije mogao učiniti svojim pokušajima kod Pauline, njemu na pamet padne lukavstvo. On podmiti novcem sveštenike onog hrama u kome se Paulina molila bogovima, pa ti sveštenici obmanu lepu ženu da se u nju lično zaljubio egipatski bog Anubis. Skromna Paulina bila je uverena da mora dati jednom bogu ono što nije htela da da jednom zemaljskom smrtniku. I ona pristane da je zatvore u mračni deo hrama, gde se onaj zaljubljenik bio sakrio, i s njim provede noć. Kasnije preljubnik joj otkrije to svoje lukavstvo i traži da mu svoje `draži` da sada kao čoveku a ne bogu. Paulina ispriča ovu prevaru mužu, a ovaj sveštenike tuži Tiberiju, koji naredi da se sveštena lica razapnu na krst, a oskvrnavljeni hram zapali i sruši...

NIKADA, ni u jednoj istoriji sudstva, nije otkriveno ko je, kada i kako, u sudskoj praksi, svoj život završio unoseći u sebe otrov.

Po legendi starih naroda, Heketa je bila prva koja je otkrila otrovno korenje i to svoje otkriće saopštila svojim ćerkama Mederi i Kirki.

U Persiji su još u davno doba znali za jedno drvo koje je rađalo otrovne plodove i taj su plod upotrebljavali dajući osuđenom da ga pojede.

I u starom Egiptu trovali su osuđene. Međutim, u mnogim svedočanstvima koja su doprla do našeg vremena, najsigurnije se zna da je prilikom presude i osude vrlo popularno bilo usmrćivanje - otrovom.

Najprostiji način pogubljivanja otrovom jeste - Sokratova smrt. Njemu su otrov poslali u tamnicu i naredili da ga popije. To je bilo slično onome kada turski sultan osuđenom na smrt pošalje "svilen gajtan" da pomoću njega završi svoj život.

Trovanjem su u staroj Grčkoj najviše kažnjavani brakolomnici - preljubnici i perljubnice.

S gledišta pravne strane, u docnijim vremenima, otrov nije bio često kazneno sredstvo, ali je ostao u upotrebi kao - privatno sredstvo i osveta. Naročito je bilo popularno na dvorovima u DžV, DžVI, DžVII i DžVIII veku u borbi za vlast i nasleđivanje vladarskog trona.

Međutim, ilegalno trovanje, u moralnom kodeksu svih evropskih naroda bio je gnusan i nizak čin. Stari Germani su trovače obavezno osuđivali na smrt.

Kroz dugu istoriju svih civilizacija čovek je uvek i uvek smišljao nove forme kažnjavanja koje su bile sve gnusnije i tragičnije. Među njima dranje kože jeste jedna od najgroznijih osuda, a da je ovo kazneno sredstvo vrlo staro vidi se još u Bibliji.

Najpoznatiji primer jeste onaj koji je Kambiz naredio za svoga vrhovnog sudiju Sikamna. Taj sudija je bio podmitljiv i uvek je od klijentele primao poklone i stalno činio nepravdu. Kambiz je bio strog, ali pravedan. Pošto je sudija po njegovoj naredbi bio ubijen, naredi da mu oderu kožu i da njegovom kožom tapaciraju sudijsku stolicu. Ta stolica je bila opomena za sve sudije koji su bili podmitljivi i nepravedni u suđenju.

I istoričar Herodot pominje slučaj mita i korupcije sudstva u Starom veku i način njegovog kažnjavanja.

Ovaj primer je poslužio caru Horziju da pobije svoje vojvode i odere sa njih kožu zato što nisu imali uspeha u ratu sa neprijateljima.

Dranje kože kao sudska kazna bilo je popularno i kod Turaka, ali se ovaj vid kazne gotovo nije primenjivao kod starih Rimljana; a nije se u Srednjem veku i kasnije primenjivao ni u Evropi, sem u pojedinačnim slučajevima, u samovolji pojedinih vladara.

JEDAN slučaj dranja kože zbio se u Jermeniji 1671. godine. Persijanac se zaljubio u neku poljsku robinju. Bila je veoma lepa i on je odlučio da svoj harem "ukrasi" njenom lepotom, ali Poljakinja je pružala svome robovlasniku žestok otpor, pa jednog dana, koristeći nepažnju svojih evnuha, pobegne iz harema. Muž je uhvati, svuče golu, naredi da je vežu za krst i oderu joj kožu. Zatim oderano telo bace na ulicu, a oderanu kožu prepariraju i obese u haremu - kao tiraninovu opomenu da će i svaka druga njegova žena proći tako bude li bežala i "svome mužu" pružala otpor.
Da li je taj ljubomorni Otelo (junak iz Šekspirove tragedije) zadobio ljubav ostalih svojih dvanaest žena u haremu - ostalo je nepoznato - ali je tačno da više nijedna nije pobegla.

I u Pragu je 1509. 20. maja bilo jedno slično dranje. Kralj Vladislav V naredio je da se jedan njegov podanik, Čeh, odere, jer je ovaj u vreme Husinskog ustanka pucao na njega i pokušao da ga ubije.

U Nemačkoj je dugo primenjivana jedna kazna protiv lovokradica i svih onih koji su sa imanja vlastelina proterivali divljač, a naročito jelene i srne. Prestupnika su kažnjavali tako što su ga vezivali za leđa kakvog jakog jelena koga su progonili kroz najgušće trnje i šipražje. Tako je nesretnik morao da trpi najužasnije muke, jer se jelen trudio svim načinima da se sa svojih leđa oslobodi tereta, vukao ga kroz močvare, udarao u stabla, sve dok i životinja i žrtva nisu pali smrtno izranjavani.

U zakoniku "Terezijana" kojim se u Evropi vekovima vladalo, ovako stoji u jednom članu o kidanju tela:

"Osuđenik da se dovede na gubilište, tamo da mu se raseče telo na četiri komada, zatim da se svaki komad obesti o četiri vešala na četiri glavne ulice, a onda da se dovede narod radi gnušanja..."

Po ovom zakoniku najteži prekršaji bili su: veleizdaja i ubistvo trudne žene...

POŠTO je kroz istoriju najveće svireposti činio čovek čoveku, prirodno je bilo da su se i oni koji su vršili bestijalne presude, izmetnuli najposle i sami u divlje životinje.

Otuda i potiče prastari običaj da se i životinjama daje da izvršavaju najteži običaj nad osuđenikom. Ovaj način kazne dopire čak do praistorijskog doba. Misao da se životinje uzmu kao izvršioci najtežih kazni ima korene u najstarijim predanjima.

Tako, na primer, u Bibliji, na jednom mestu stoji:

"Neka crkavaju od gladi i neka ih kosi groznica. Osim toga, poslaću im zube zverova i otrov guja..."

Davanje životinjama da ubijaju ljude često nije bilo ništa drugo nego narodna zabava, priređivana u svečanim prilikama (arene po gradovima Starog Rima). Ostatak tih drevnih vremena jeste i običaj u Španiji koji je vezan za borbu bikova; ostaci starih vandalskih presuda. U drevnom Rimu bile su to narodne zabave kada je car slavio svoj rođendan, onda je i narodu trebalo njegovog uživanja. U Rimu se nikada, kažu hronike, nije oskudevalo u licima koja su osuđena na smrt.


NERONOVA ZABAVA

U EGZEKUCIJAMA zverima - lavovima i tigrovima - da bi se životinje što više rasrdile - žrtve su presvlačene i oblačene takođe u razne životinjske kože.

U ovom kažnjavanju naročito je car Neron uživao.

Kažnjavanja pomoću životinja bila su veoma česta u svim vremenima i kod većine naroda. Osuđenike su javno pogubljivali pomoću slonova Indusi i Kartaginjani.

EGIPATSKI kralj Ptolomej Filopator kada je osvojio Jerusalim onda je u Aleksandriju poslao ogroman broj Jevreja da umru u najtežim mukama - kidani i gaženi slonovima ili ubijani krokodilima kojih je bio pun Nil. Za ovaj oblike egzekucije u Egiptu je uvek bilo spremno više od 500 slonova i isto toliko lavova, tigrova i krokodila.

Ali, uz molitve sveštenika Elezara, Bog učini da ni slonovi, ni krokodili, ni lavovi, ni tigrovi nisu hteli da nasrću na Jevreje, koji su tako bili spaseni.

Plutarh i drugi istoričari pominju kažnjavanje žrtve pomoću mrava i pčela. O tome pišu i drugi pisci ne samo u starom veku nego i srednjem, pa i kasnijim stolećima.

Ova kazna sa mravima i pčelama stigla je u Evropu sa Orijenta. Osuđenik se skine, veže za mravinjak na čvrsto ukopanom stubu i tako stoji dok ne umre od gladi, žeđi i ujeda mrava.

Gotovo na isti način se kažnjavalo i pčelama. Ovo usmrćivanje je naročito bilo popularno u Nemačkoj. Kažnjenik se skidao go, mazao medom, vezivao za ukopani stub u sredinu pčelinjaka. Pčele su ga ujedale sve dok nije umro u najtežim mukama.

I ova vrsta kazne bila je u zakoniku "Terezijana".

OSOBENA i vrlo stara kazna nemačkog prava, ali i prava svih drugih susednih država bila je i ova koja se naročito primenjivala na lopovima: na njihove grudi se stavljalo malo parče sirovog mesa, koje je kobac morao da pojede. Ali, pošto to malo mesa nije bilo dovoljno da utoli glad ove ptice grabljivice, osuđenik je bio u opasnosti da mu kobac čupa meso iz tela i ta je opasnost bila uvek tako blizu, pa je kobac na taj način, komadajući čovekovo meso, ubijao žrtvu.

U sistemu laganog smrtnog mučenja spada i uziđivanje i zakopavanje živih, i po ovim kaznama može se jasno videti kako se svirepost kroz civilizacije i narode sve više - razvija! Kako je brzo ubijanje moralo ustupati mesto sve dužem mučenju.

Razume se da je uziđivanje zbog svog trajanja moralo biti užasno, ali je zakopavanje živoga bilo još strašnije.

Jedna od najstarijih kazni bila je namenjena onima koji su se u borbi pokazali kao plašljivci pa su zbog toga kažnjeni, što se po svim pravilima i u svim vremenima ocenjivalo kao stidno i sramno. Takvog plašljivca bacali su u blato ili davili u blatu i đubretu, jer su i u srednjem veku, kao i u staro doba, lična hrabrost i odlučnost bile najcenjenije vrline, a plašljivost mana koja je kažnjavana smrću.

Zakopavanje živoga osuđenika, ne u barama i blatu, nego u zemlji, bila je kazna naročito za žene čedomorke, decoubice, brakolomnice.

Zakopavanje živih bilo je vrlo rašireno u zapadnim zemljama Evrope, a najčešće je bilo akt samovolje vlastodršca. Tako je, na primer, Oto Prvi Bavarski, posle pobede nad Mađarima, naredio da se stotinu zarobljenih mađarskih vojnika živo zakopa.

UZ zakonik "Terezijana", u dugom vremenskom razdoblju, u evropskim zemljama primenjivao se zakonik "Karolina". On je naročito bio strog prema čedomorkama i ženama koje su vršile veštačke pobačaje i u sebi ubijale još nerođenu decu, ali je bio strog i prema ženama koje su se bavile krađom.Međutim, smrtne kazne davljenja u vodi u ovim zakonicima nisu imale svoje posebne odredbe. Davljenje vodom primenjivalo se u starim civilizacijama, pa su evropski zakonopisci došli do zaključka da je ta vrsta najteže kazne u novim civilizacijama prevaziđena.

Davljenje u vodi kažnjavalo se u Turskoj sve do 19. veka, a žrtve su najčešće bili brakolomnici i brakolomnice, izdajnici, mađioničari i decoubice.

Kao vojnička kazna, davljenje u vodi imalo je primenu u mornarici, jer je takva vrsta pogubljenja bila i najprirodnija. Pored toga, ovde je vladala i praznoverica, posebno u onim narodima čija se teritorija naslanjala na morske obale - ona lađa na kojoj se nalazi mrtvac mora da propadne, jer more, prema drevnim legendama, uvek traži žrtve.

Međutim, davljenje je, vrlo često, bio i akt samovolje kakvog moćnika koji je to činio mimo bilo kakvih zakonskih regula.

DO naših dana iz starog Rima doprla je i ova priča: jednog dana, na tibarskom mostu, car Komod sretne grupu plemića koji su, u šetnji, o nečem žučno razgovarali. Car ih upita o čemu su razgovarali, a oni odgovore - o vrlinama vladanja cara Aurelija. Car Aurelije bio je otac cara Komoda, za koga se dobro znalo da je bio veoma tašt. To ga je toliko rasrdilo - jer je bio ubeđen da je samo njegova vlast dobra i da se ona može hvaliti - pa je za kaznu naredio svojoj pratnji da ove mlade plemiće bace u Tibar i podave.

Kazne koje ne spadaju u prave smrtne kazne, koje neposredno na uništavaju život, bile su one kada je kažnjenik stavljan u malu lađu bez krme. Ovaj vid kazne najčešće se upražnjavao u mediteranskim zemljama.

Oni koji su bili osuđeni na uništenje, između više smrtnih kazni, obično su birali ovu. I ova vrsta kazne zadire u duboku starost, u neke drevne civilizacije.

Kažnjenik se obično zatvarao u malu lađu, odvlačio na pučinu i ostavljao, bez hrane i vode, da ga nose vetrovi i morske struje.

Pravo da se između više surovih kazni bira jedna davalo je osuđeniku nade da se odluči za onu za koju je verovao da će ga sudbina slučaja izbaviti muka i da će se spasti.

Moreplovac koji poznaje more dogod ima nešto čvrsto pod nogama, nada se spasenju, koje iako nije verovatno, ipak, nije sasvim nemoguće. Lađa na kojoj su izlagali osuđenoga, koji je izabrao taj način kazne, mogla je bar jednom da odoli prilivu i odlivu vode, na njoj nije bilo ni krme, ni vešala, ni jedrila i tako je položaj osuđenoga uvek bio dosta kritičan...

KRAJ - SIGURAN

IZ istorije zločina i kazne kroz civilizacije i narode umiranje u čamcu nije uvek bio izbor osuđenoga. Dešavalo se da su "prestupnike na lađi bez krme" prepuštali njihovoj sudbini, jer nisu hteli da ih liše života na običan način, ali ni da ih oslobode. U takvim slučajevima birali su već trošnu lađu na kojoj je propast bila vrlo sigurna.

Pored evropskih naroda, ovu vrstu kazne upražnjavali su i Rusi. Oni su na sredini čamca podizali katarku visoku tri metra, pa na nju, u gornjem delu, stavljali poprečne gredice kao kod vešala.

KADA se prati istorija kazni i kažnjavanja, današnji čitalac stiče utisak kao da su se razne civilizacije "takmičile" u primeni najgroznijih sankcija za prestupnike i kažnjenike - koji će, u najtežim mukama, ispaštati svoje grehe. Tu je mašta u surovosti i "stvaralašvu" bila - neograničena: kako čoveku stvoriti "uslove" da ispašta u što većim mukama!
Tako je, na primer, još groznije od zakopavanja živoga, bilo uziđivanje prestupnika. Ovde nije odmah nastupala skora smrt kao kod zakopavanja i ugušenja. Uzidani su živeli u najstrašnijim mukama i lagano umirali u mraku od žeđi i gladi.
U starom Rimu su uziđivanjem naročito kažnjavane vestalke kada su postajale žrtve svoje ljubavi. A one su posebno ulagale trud da zavedu blazirani i pokvareni, ali bogati i podmitljivi muški svet u Rimu. Prema njima je u Večnom gradu uvek nemilosrdno postupano. Kažnjavane su na razne načine, ali je kod sudova bio najomiljeniji onaj - žive zakopavane ili žive uziđivane.
I danas se jedan stari kvart koji je bio gubilište vestvalki u Rimu zove Kampus skeratus.
Ovaj način kažnjavanja prenet je i u novije civilizacije. Tako su starešine manastira uziđivale kaluđerice koje su "oskrnavile moralnu čistotu i počinile zemaljski blud".
Ali je uziđivanje bilo i gadni akt samovolje pojedinih moćnika.
EVO jednog primera iz starog Rima:
Kod četiri vestalke koje je car Karakala pokušavao da zavede naišao je na neodoljiv otpor; da bi im se osvetio, car ih opanjka da provode bludni život pa ih sud, verujući imperatoru, sve četiri uzida u Kampus...
U nemačkim, francuskim, španskim, portugalskim i češkim manastirima kažnjavanje "uziđivanjem" vršilo se duže od tri veka - od 16. preko 17. i 18. pa sve do prve polovine 19. veka. Inkvizicija je uziđivanje naročito vršila u vreme progona jeresi i progona žena veštica i u svetovnim i duhovnim sudovima. Ove strašne presude naročito su bile česte u Švajcarskoj. U to doba su iz praznoverice uziđivana živa deca u zidove tvrđava i gradova, jer se verovalo da takve zidove neprijatelj ne može razoriti, ali ova svirepost, naravno, nije imala ničega sa kaznom. Još se i danas, prilikom rušenja ili restauracije raznih tvrđava i "kastela" širom Evrope, u zidovima mogu naći dečji kosturi...
Međutim, kažnjavanje "točkom" ili svirepo mučenje "točkom" bilo je poznato još starim civilizacijama. Ono je u Grčkoj antičkog vremena bilo uobičajeno i prilikom mučenja i prilikom traženja priznanja mučenog za prestup za koji je bio optužen.
Kažnjenik je bio vezan za točak. On je na taj način i šibanjem mučen i lomljen, ali točak nije služio kao izricanje smrtne kazne nego samo kao način mučenja.
Stari Rimljani su u kažnjavanju "točkom" u odnosu na Grke bili mnogo suroviji. Oni su imali razne oblike točkova za koje su vezivali kažnjenike i otiskivali niz velike strmine. Muke su kažnjeniku uvećavali i na taj način što je prostor za koji je vezivana žrtva bio pun gvozdenih eksera koji su mučenom stvarali neizdržive bolove pa je ovaj skončavao u najvećim mukama.U NEMAČKOJ, Francuskoj, Belgiji, u severnim i mediteranskim zemljama, kao i u Rusiji i Austrougarskoj, "točak" je imao drugačiju primenu nego u antičkom svetu. Iako je kazna na "točku" davno bila poznata, Ludvik Pobožni u tome je stvorio novinu. Njime je kažnjavao i sve one koji su izneveravali učenje u hrišćansku "crkvenu dogmu" i odstupali od Biblije.
Od najstarijih civilizacija pa do naših dana vatra je takođe bila sredstvo za mučenje i ubijanje. U paganskim vremenima vatru su upotrebljavali i razni tirani protiv hrišćana, a kasnije su je hrišćani primenjivali protiv jeretika. Poznato je da su jezuiti za dve stotine i pedeset godina u zapadnoj i srednjoj Evropi u progonu jeretika, otkrivanju i kažnjavanju žena veštica i njihovom progonu bili veoma surovi. U dokumentarnoj knjizi "Mi, veštice" navedeno je da je na lomačama više od trideset miliona jeretika i žena veštica umrlo u najstrašnijim mukama.

Pri religioznim pogromima lomaču su najčešće upotrebljavali u Turskoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Italiji, Austriji i Nemačkoj. Kao kazneno sredstvo, posebno u religioznim ratovima, naročito su je upražnjavali Englezi i Irci.

VERA u veštice, čarobnjake i svemoguće đavolske poslove koji su "skrnavili hrišćansku dogmu i Boga" stara je koliko je staro i samo hrišćanstvo.

Načelo da su lomače i oštar mač brži i sigurniji u progonu jeretika i veštica nego bilo kakva religiozna učenja i pouke bilo je u Evropi puna tri veka vladajući princip, i to je donosilo najužasnije prolivanje krvi.

Tako, dakle, papstvo ništa nije htelo da dobije, ono je htelo da uništi.

Neprestano su širom Evrope radili duhovni (jezitski) i svetovni sudovi. Spaljivanje često nije bila smrtna kazna nego samo dalje sramoćenje i potpuno uništavanje već osuđenoga. Ako je neki prestupnik umro pre nego što se kazna nad njim mogla izvršiti, nisu odustajali od njegovog spaljivanja na lomači. Jer vladalo je uverenje da je kažnjenik konačno i trajno kažnjen ako je pretvoren u - pepeo!

Samoubistvo je posebno bilo "najodvratniji prestup" i zato je leš žrtve posebno spaljivan.

RUSKI ČAMAC

NAJTEŽE kažnjenike svuku gole, vežu im ruke na leđa, zakuju im gvozdeni klin kroz muskulaturu, a onda lađu puste niz Volgu. Voda ovako tragičan prizor odnosi. Ovom vrstom kazni najviše su svoje živote završavali ruski seljaci - mužici koji su otkazivali poslušnost svojim gazdama, vlasteli, odbijali izršavanje određenih poslova.

Ovi tragični prizori plutali su Volgom sve dok se leševi nisu raspadali. Ovako bezdušno kažnjavanje ruskih mužika od samovolje njihovih gospodara imalo je još jedan cilj - prolazeći kroz mnoga sela i naselja - trebalo je eventualnim pobunjenicima i onima koji su otkazivali ropsku poslušnost - uliti strah da će i njihova sudbina biti ista ili slična...

PRI usmrćivanju osuđenog na najtežu kaznu primenjivani su i vešanje, spaljivanje, odsecanje glave sekirom, mačem i u kasnijem dobu giljotinom (spravu je izmislio francuski lekar Giloten, i forma kazne u svim narodima koji su je u Evropi, ali i u drugim zemljama, primenjivali, dobila je po njemu ime), pa sve do modernog sredstva okončanja čovekovog života za najteži prestup - električna stolica (široku primenu našla u SAD).

Dva pisca antičkog doba - Livije i Plinije - propovedali su u svojim spisima da se nikada presuda ne može izreći u gnevu i srdžbi sudija, posebno ona najteža, nego da se pokuša raznim popravkama i batinama, a samo u slučaju nužde, trebalo je upotrebiti oštricu sekire ili mača...

... U starom Korigentu, cvetnom i velikom gradu na Siciliji (dok su Grci ostrvom vladali), najgrozniji tiranin bio je Faloris u šestom veku pre naše ere. Uvek je bio okružen laskavcima i skutonošama koji su u svim prilikama pokušavali da pridobiju tiraninovu naklonost i milost. Među laskavcima se naročito isticao izvesni sveštenik Perilans. On je sagradio jednog velikog bika od bronze. Skulptura je bila šuplja i mogla se otvarati. I kada se u tog bika stavi čovek, a ispod bika potpali vatra, onda kuknjava tog nesrećnika unutar skulpture koji se lagano pekao - izgledala je - zbog naročite konstrukcije - kao da bik riče.

TIRANIN Faloris se jako obradovao kada mu je sveštenik Perilaus objasnio svoj "duhoviti" pronalazak, pa, u znak svoje ljubavi prema tiraninu, ovaj mu skulpturu pokloni, a onda tiranin naredi da prvo u utrobi bronze ispeku pronalazača Perilausa. I zbilja je sveštenik dokazao istinu, jer kada je počeo da jauče, svi su bili ubeđeni da zbilja bik riče. Tiranina je ova stvar toliko uveseljavala i zabavljala (rikanje svojih žrtava) da je svaki dan po jednog čoveka, svoga laskavca, pekao samo da bi mu svojom rikom stvarao iluziju da zbilja riče pravi bik...

Ovakvih ili sličnih naprava u kojima se vatrom mučilo do usmrćenja bilo je u svim civilizacijama i svim vremenima. U svojoj samovolji ovakve naprave naročito su voleli da nad svojim podanicima-žrtvama, primenjuju razni tirani i na istoku i na zapadu...

Odsecanje pojedinih delova tela, a naročito ruku ili nogu u evropskom, ali i antičkom zakonodavstvu, bila je česta pojava. Takvu vrstu kazne uveo je i car Dušan u svom Zakoniku. Međutim, kada je reč o ovoj vrsti telesne kazne, ona je kod Srba bila ređa. Kradljivcima su najčešće odsecani prsti, ali tek do drugog ili prvog zglavka.

U Zakoniku "Karolina" samo u dva paragrafa govori se o odsecanju prstiju. Ono je primenjivano kod onih koji su hvatani u lovokrađi. Ovde se odsecao samo palac (desni) ali ne i cela ruka kojom je, inače, prestup izvršen. Kod krivokletstva, na suđenju su odsecana tri prsta do prvog zglavka. Među blaže kazne za kovače i falsifikatore lažnog novca takođe je većina evropskih zakona predviđala odsecanje prstiju do samog korena.

Među teške telesne kazne kod svih naroda i u svim vremenima uvrštavalo se oslepljivanje - za lakše kazne jednog, a za teže oba oka.

U antičkom svetu ostao je trajno upamćen Neron koji je tražio da se ova kazna obavlja nad hrišćanima koji su prelazili iz paganizma u jednoboštvo. ZANIMLjIVA je kazna koju je naredio nemački grof Herbert Rotenburg da se izvrši nad jednom grupom sudija, jer su bili podmitljivi i nisu dozvolili jednoj ženi da dođe do svog prava kao što im je bila dužnost. Oni su bili osuđeni da im se iskopaju oči, jer se verovalo da im nisu potrebne kada sude krivo i nepravedno.

Kada je među podanicima cara Fridriha Barbarose zavladalo izdajstvo i vojničko dezerterstvo, no je naredio da se izdajnicima iščupa jezik, a beguncima (dezerterima sa bojnog polja) iskopaju oči.

Stroga kazna za silovanje ("sramoćenje žene") u zakonodavstvu antičkih naroda ima duboke korene, pa su je docnije primenjivali i evropski zakonopisci u novijim vremenima. Obično su uz rimske legije išla po dva štrojača. Ako bi neki vojnik izvršio silovanje žene u porobljenom narodu, onda se takav "prestup" kažnjavao - "štrojenjem", ili odsecanjem polnog organa. Međutim, bilo je "odušaka" (Herodot ih pominje u svojoj istoriji) kada su vojnici od svojih starešina dobijali pravo da siluju žene pokorenih (varvarskih) naroda. To se dešavalo najčešće posle dugih boravaka van prostora rimske carevine. Vršila su se masovna silovanja, koja su bila ograničena vremenom ("odušak" je trajao do deset dana).

Taj "običaj polnog pražnjenja" bio je čest u većini ratova koji su, u raznim vremenima i civilizacijama, vodili narodi jedni protiv drugih.

Teško je reći dokle se održala kazna "štrojenja" (uništavanje moći oplođavanja), ali se ona ne spominje u dva osnovna zakonika koja su važila u Evropi vekovima - "Terezijani" i "Karolini". Međutim, kazna oslepljivanja već je u DžVIII veku u svih evropskim državama i narodima bila ukinuta kao krajnje nehumana.

"Gvozdena devojka" kao način mučenja i usmrćivanj, plod je novijeg vremena evropske civilizacije. Na prvi pogled deluje tajanstveno, mada nije imao nikakve veze sa torturom. Prvi put je primenjen na gubilištu u Nirnbergu. Kada se aparat zatvori imao je oblik devojke, ali je iznutra bio šupalj i načičkan šiljatim i oštrim komadima gvožđa. Prednja strana se sastojala iz dvokrilnih vrata. I kada je ova naprava bila otvorena, mogao je u šupljinu da stane jedan čovek. Čim su se vrata zatvarala, žrtva je bila isprobadana sa svih strana, i morala je u mukama da okonča svoj život.

U starim sudskim spisima u "evropskim sudilištima" ovaj način pogubljivanja neki hroničari su ironično zvali još i "devojčin poljubac" i "devojčin zagrljaj".

U Mlecima je "gvozdena devojka" bila montirana nad samim Kanalom, u koji su padala raskomadana tela žrtava.

Ali, "gvozdena devojka" nikada nije služila za mučenje i jezuitsku torturu, nego samo za brzo i rafinisano usmrćivanje.

TURSKI IZUM

I U ZAKONICIMA "Karolina" i "Terezijana" nabrojani su mnogi oblici kazni koje su se završavale pogubljenjem i koje su ostali poznate i novijim civilizacijama (vešanje, streljanje, ugušivanje u gasnim komorama i drugo), ali mučenje nabijanjem na kolac žrtve ostala je "privilegija" i masovno primenjivana vekovima kod Turaka i nekih drugih orijentalnih civilizacija, dok je u Evropi gotovo nije bilo...

PUT do dokaza u minulim vremenima bio je vrlo raznolik da bi se izrekla pravedna kazna.

Međutim, samo onde gde je kazna bez bilo kakve sumnje - dokazana, mogle su se izreći i pravedne sankcije. To je univerzalni pravni pogled koji je u svim civilizacijama star kao i samo pravo.

I u Svetom pismu o tome ima poučnih podataka.

Dva ili tri svedoka treba da potvrde krivicu jednog čoveka pre nego što se može izreći kazna. Ova odredba starog Mojsijevog prava bila je u nastavku hrišćanstva izvesna garancija za pravednu presudu. Tamo gde su tri dobra svedoka svedočila - pozivajući se u zakletvi na boga - da je neko učinio izvesno nezakonito delo, tu je bila isključena svaka sumnja u krivicu.

Međutim, kod orijentalnih starih civilizacija, gde je u izricanju kazne (izricana odmah) malo su brinuli o navođenju dokaza. Posle primanja hrišćanstva, u staroj Grčkoj i Rimu sudovi su se držali Mojsijevog načela - tražili su svedoke da bi dokazali istinu. Međutim, nedovoljnost ovakvog suđenja brzo se dokazala, pa se prešlo na priznanje okrivljenog da on sam prizna svoj "greh". Naravno, do priznanja se dolazilo - kao u svim vremenima - telesnim mučenjima okrivljenog da kaže da je učinio nezakonito delo zbog čega ga sud tereti.

Ali, ni ovo za sud nije bilo dovoljno, pa se tortura na putu do istine koja je tražena, primenjivala i na svedoke, jer zakletva nije bila dovoljna.

MEĐUTIM, ona je bila dovoljna kod starih Germana i drugih susednih naroda. Zakletva je važila kao najsvetije dokazano sredstvo za nečiju krivicu ili nevinost. Na osnovu "svete zakletve" mogao se i najveći grešnik osloboditi kazne. U germanskom sudstvu dugo je vladalo pravilo: kazna se nije smela izvršiti sve dok kažnjeni nije dobio čvrsta uverenja u svoju krivicu.

Tek se docnije uvidelo da se sa "svetom zakletvom" svedoka ne može uvek doći do prave "istine", prešlo se na rđaviji i nepouzdaniji sistem, a to je da osumnjičeni mora sam da dokaže svoju nevinost.

I to je bilo ili zakletvom ili "božjim sudom" koji je pod uplivom katoličkog sveštenstva sve više u zapadnim evropskim zemljama cvetao. I tužilac i optuženi imali su da izdrže "božji sud" - i tada je dvoboj "rešavao na čijoj je strani pravda!" Otuda je bilo u XVII, XVIII i XIX veku toliko dvoboja, pa su mnogi ušli i u literaturu.

Tada se verovalo da pobeda neće dopasti jačem i okretnijem borcu, nego da će Bog svakojako učiniti i pomoći da pobedi onaj na čijoj je strani pravda! Da samo osećanje nepravde i krivice mora slomiti snagu i pouzdanje najjačeg!

Ali, nije samo dvobojem "božji sud" određivao krivicu i nevinost nego i drugim probama.

Tako se, na primer, optuženi mogao osloboditi od svake sumnje - ako je nosio usijano gvožđe, ili žeravicu, ako je išao bos po žeravici - ili ako je izdržao "vodenu probu" i svoju nevinost dokazao, odnosno ako je svoju ruku do lakata zavukao u ključalu vodu ili ako se dao vezati i baciti u tekuću hladnu vodu.

DAKLE, okrivljeni odnosno osumnjičeni, ako preživi sve ove "testove" (da ga vatra i ključala voda ne opeku, ili da se, vezan, ne utopi u vodi), onda ga je sud proglašavao za nevinog! Ali, ako ga opeče žeravica ili vrela voda ili ako se utopi - onda je proglašavan za krivca!Onaj koji je pristajao na ovaj "božji sud" tvrdo je bio uveren da je nevin i da će ovu torturu izdržati bez posledica, "jer će Bog sve učiniti da pokaže njegovu nevinost!"

A, da li se ikada takvo čudo zbilo?

U starim hronikama, do kojih je pisac ovog feljtona dolazio i čitao, nailazio je na mnoge primere koji su se graničili sa fantastičnim!

Ovde navodimo slučaj kraljice Kutagunde, dobro poznat u istoriji o kaznama i kažnjavanju u evropskim zemljama.

Kraljica je bila optužena za preljubu i brakolomstvo. Ona je tvrdila da je nevina. Onda se pribeglo "božjem sudu": morala je da ide bosa po žeravici!

Docnije su pape zabranile "božji sud". Bilo je besmisleno "zahtevati od boga" da on čini čuda i osumnjičenog i suđenog svojim čudom spasava i pokaže da je - nevin!

Kasnije se ponovo prešlo na to da se "priznanje" dobije od optuženog kroz razne teške telesne kazne i mučenja, pri čemu je vladala najužasnija samovolja i najzverskija svirepost kod onih koji su iznuđivali "priznanja"! Kod većine naroda ova "isledna sredstva" ostala su sve do naših dana iako su, zvanično, međunarodnim sudskim dogovorima bila krajem DžIDž veka zabranjivana.

Kao i kod najdrevnije kazne - kamenovanja, i kod kazne šibanja ne može se utvrditi njena starost.

Ali, pošto je - instinktivno - svakome živome biću urođeno da u stanju uzbuđenosti traži čime će da bije - može se uzeti da je batinanje (šibanje) tako isto staro kao i sam ljudski rod!

Na starim egipatskim slikama i bareljefima jasno se vide batinanja koja su svakako morala biti kaznena sredstva.

I staro Mojsijevo pravo pominje batinanja: "Kada je bezbožnik zaslužio šibanje, to sudija treba da ga obori i da ga bije prema meri i broju njegovih prestupa. A kada mu se udari 40 batina, ne treba ga više tući, jer bi bilo suvišno!"

A da ne bi bio suviše tučen, udarali su mu samo 39 batina iz mudre obazrivosti. A da se taj običaj - udariti samo 39 umesto 40 batina dugo održao, vidi se i iz Novog zaveta, gde se u Drugoj poslanici Pavlovoj hrišćanima veli:

"Vi ste sluge Hristove, ja sam još više! Ja sam više radio, više udaraca dobio, češće zatvaran, često u smrtnu nevolju dolazio. Od Jevreja sam pet puta dobio po četrdeset batina manje jednu (dakle 39 - prim. aut.). Tri puta sam šiban, jedanput kamenovan, tri puta brodolom pretrpeo..."

A da je šibanje bilo različito od običnog udaranja vidi se i iz apostolske istorije. I Mojsijevo pravo pokazuje iste razlike u vremenu te kazne kao i zakoni u XVIII i XIV veku.

Šibanje je u starim vremenima bila jedna užasna kazna, koja je kažnjenog često stajala i života, a to se dobro vidi i iz zakonika "Terezijana", koji šibanje u većini kaznenih mera smatra kao nužno.

U ISTOM zakoniku "Terazijana" bilo je strogo zabranjeno da se osuđenik šiba prutom koji je namazan otrovom, iz čega se vidi da je to činjeno u ranijim vremenima u evropskoj kaznenoj politici.

Zakonik "Terezijana" i ovo određuje: da se kazna šibanjem ne pooštrava nikakvim drugim sredstvima, iz čega se da zaključiti da je ova vrsta kazne u prethodnim vremenima vršena nečuvenom svirepošću.

A da je u mnogo blažoj formi bila i još užasno teška, može se lako zaključiti i na osnovu drugih odredbi toga zakonika. Od šibe, u Nemačkoj, bili su pošteđeni doseljenici iz drugih zemalja koji su u ovoj zemlji živeli duže od 10 godina pošteno i isključivo od svog rada.

Međutim, po zakoniku "Karolina" (isključivo primenjivan u frankofonskim zemljama) od šibanja su bili pošteđeni za bilo kakve prestupe oficiri i plemići. A ako je ta kazna i bila izrečena prema njima, onda su mogli da dozvole da im se odseče jedan prst ili, u težim prekršajima, pola šake umesto šibe, koja je bila i "moralni lek", jer je u javnom mnenu onog vremena bila veoma ponižavajuća. Gle: plemić, a dobio batine!

U 17. veku, s raznih strana, traženo je da se ova vrsta kazne, šibanje, ukine u svim evropskim zakonima - pošto ona ne deluje "popravljajuće" nego je upravo prvi stupanj da će prestupnik izvršiti još veći prestup koji će ga upravo odvesti na najtežu kaznu - vešala!

Još je Herlog Jovan Fridrih od Virtenberga jednim posebnim "dekretom" tražio da se ukine i tamnica i šibanje, jer se tim merama, tvrdio je, prestupnik ne popravlja nego izlaže još većoj bedi i nevolji.

RANIJE je rečeno da su u starim civilizacijama kastrirani vojnici, ali i svi drugi prestupnici, koji su silovali žene i tako ih "osramotili". Ova mera "pravde" - da se čoveku silom uništi moć oplođenja i produženja vrste - kao kaznena mera upražnjavana je sve do novijeg doba i u evropskom zakonodavstvu.

U jednom predanju navodi se da je asirska kraljica Semiramida prva primenila kaznu škopljenja muškaraca, mada se dobro zna da je ova teška kazna primenjivana i na sve one koji su ugrožavali "moral i moralne norme" i za druge prekršioce. Htelo se da kažnjenici nemaju poroda, po uverenju da bi deca mogla naslediti zločinačke nagone očeva, pa je trebalo da im se spreči razmnožavanje.

Još od antičkih vremena kastriranjem su stvarani evnusi koji su čuvali žene svojih gospodara ili hareme kod orijentalnih naroda u kojima je i zakonom i religijom poligamija bila ozvaničena.

U srpskoj istoriji ima dosta primera gde su stanovnici, samovoljno, škopili određene "napasnike" koji su napadali i sramotili po selima njihove žene. Naročito je bio poznat slučaj Turčina (imao nadimak u narodu Rudnički Bik), koji je po selima godinama nasrtao na žene sve dok ga seljaci nisu uhvatili i uškopili. I žigosanje je često primenjivano za mnoge kazne. Žig je obično udaran na vidljivo mesto - na čelo ili obraz - i tako je trajno obeležavan prestupnik.

U SRBIJI je šibanje kao kaznena mera ukinuto zvanično 1873. godine, međutim, batina je samovoljom pojedinih bahatih vlastodržaca nad kmetovima, seljacima i drugom "neposlušnom pastvom" primenjivano i dalje sve do kraja devetnaestog veka, pa i prvih decenija sledećeg veka - o čemu postoje, u srpskoj istoriografiji, mnogobrojna svedočanstva.

Srpski zakonopisci su određene kaznene odredbe prepisivali iz evropskih zakonika, a naročito iz "Karoline" i "Terezijane".

Šibanje u "Karolini" kao kaznena odredba prepisano je iz starih evropskih zakona i o šibanju se malo govori (u tri člana). Međutim, kao kaznena mera bilo je u zakonu često i "vezivanje za kolac". Osuđeni se na javnom mestu veže za kolac. Kažnjenik je vođen kroz naselje ili varoš i izlagan javnom preziru i šibanju. Vezivanje za kolac bila je "nova moda", koja je uvedena posle šibanja.

Pored šibanja i vezivanja za kolac uz doboše i sramoćenje, zakonik "Terezija" sadržavao je i odredbu - progonstvo iz zemlje i time kažnjenika činilo i - beščasnim, jer nije svojom kaznom "bio dostojan da živi među svojim sugrađanima". Uz ovo je, na nesreću kažnjenika, da se ta nečasnost trajno i na vidljiv način obeleži - na lice udaran žig da svako vidi tu njegovu beščasnost.

PREDUG je spisak prekršaja i prestupa za koje se kažnjavalo šibanjem, vezivanjem za kolac i progonstvom: krivokletstvo, falsifikovanje dokumenata, krađa, prevara, falsifikovanje životnih sredstava, lažno predstavanje, podmetanje deteta, preljuba, brakolomstvo, itd. Ove kazne su važile za sve prestupnike, pa i za mito i korupciju činovnika, sudija i svih oni koji su "tražili nagradu za učinjenu uslugu".

Jednog okorelog lopova u Lajpcigu sud je osamnaest puta osuđivao na kaznu šibanja, ali ovog kleptomana batine nisu mogle "izlečiti", pa ga sud osudi na kaznu vešanja. Kao opomena i zastrašivanje drugih mogućih prestupnika, obešeni je morao da visi na javnom mestu do raspadanja. Obešeni je obično u svoje haljine ušivao pokradeni novac.

Za ovo "ušiveno blago" u podstavi kaputa znao je jedan drugi lopov. To "blago" mu nije dalo mira. Najzad je savladao strah i gađenje od usmrdele lešine. Popeo se u ponoć na vešala, ali u postavi nađe samo tri forinte, što, naravno, nije bila nikakva nagrada za tolike muke, a osim toga delo se i otkrije, ali ga posle toga lajpciški sud osudi samo na šest dana zatvora. Nisu strože kažnjavani i oni milosrdni hrišćani koji su skidali prestupnike sa vešala ili sa "točka", da bi ih sahranili.

U RAZNIM slučajevima, u raznim civilizacijama i kod raznih naroda, trovanje je bilo vrlo rašireno. Medicina je bila na niskom stepenu razvoja, za razliku od našeg vremena, pa se trovanje na sudu nije moglo lako otkriti i dokazati: trovač je imao više mogućnosti da ostane neotkriven. Zbog nasleđa nekretnina ili zbog nasleđa trona i titule, trovali su se potencijalni aspiranti. Trovanje je često bilo i u ljubavi i preljubi. Primera u istoriji pravosuđa ima mnogo, posebno sa dvorova carskih, kraljevskih i vlastelinskih, pa nam ograničeni prostor ne dozvoljava da o njima pišemo.
Međutim, ako je neko pokušao da nekoga otruje krišom mu u jelo ili piće sipajući otrov, pa ako u prestupu nije uspeo, a njegove namere su otkrivene, onda je on osuđivan na šibanje i progonstvo iz zemlje.
I muškarci koji su zlostavljali gravidnu ženu da ona od toga pobaci živo dete - takvi prestupnici su takođe kažnjavani šibanjem i progonstvom iz zemlje.
Sličnom ili istom kaznom kažnjavane su i palikuće, a one osobe koje su tukle ili zlostavljale svoje roditelje takođe su kažnjavane žestokim šibanjem, a zatim trajnim progonstvom iz zemlje.
To je važilo i za razne moralne prestupe. Propale devojke sud je osuđivao na šibanje. Slobodna žena ili udovica koja je "zgrešila" sa oženjenim čovekom, koja je, dakle, činila brakolomstvo, neženjen muškarac koji je sa ženskom osobom živeo u bludu, seljak koji je sa kakvom plemićkom ženom sprovodio blud - svi ovi prestupi kažnjavani su šibanjem. Isto tako je kažnjavan i muškarac koji je zloupotrebljavao obolelu žensku osobu ili je izvršio obljubu nad ženskom osobom koja je spavala.
NEKADA su kazne za brakolomstvo bile mnogo teže, međutim, u našem vremenu one su mnogo blaže ili su obično - iščezle iz pravosuđa.
u školskim kaznama prut je igrao veliku ulogu, pa se govorilo: "Batina je iz raja izašla." To je bilo najomiljenije sredstvo za disciplinovanje. Za to je obično služila "španska trska" ili lenjir koji je učitelju služio kao vaspitno sredstvo. Najduže se šiba kao "vaspitno sredstvo" održala u Engleskoj, u tamošnjim "devojačkim školama" i vaspitnim zavodima.
U sudstvu je bilo raznih vrsta kazni, pa i nekih koje su postajale - "crni humor".
Ako je obično cilj šibanja bio da se osuđenom zadaju što jači bolovi, to je neki put bivalo da je nekoga kaznom trebalo učiniti smešnim, jer, kao što se zna, i najsurovija vremena imala su svoj humor. Onaj koji ima i atribut - crni!
U taj položaj da budu ismejani dovođeni su i oni koji su druge uvredili. Vladalo je uverenje da onoga koji je nekom naneo uvredu rečima nije trebalo odmah baciti u tamnicu, oterati od svoga poziva i izložiti nevolji, nego se držalo - da, ako su reči mogle uvrediti nečiju čast - da su mu reči morale i povratiti čast.Tako, na primer, ako je neko nekoga tužio za uvredu - optuženi je morao da izađe pred sud i dokaže sudu da je istina ono što je on, u kleveti, rekao.
A AKO ovo nije mogao da dokaže - nije osuđivan ni na najtežu kaznu; ne batine, ne na tamnicu - nego na opoziv uvrede i "udaranje svojih sopstvenih usta". Prestupnik je morao uvredu opozvati, naravno - javno! Morao je za sebe kazati da je on bogom zaboravljeni stvor, da se od srca kaje za učinjeno delo. Zbog toga je sebe udarao po ustima.
Ukoliko to nije samo učinio, onda je još gore prolazio - jer je pored njega stajao sudski izvršitelj - koji ga je dobro po ustima morao izudarati.
Opozivanje klevetanja je vrlo stari običaj, koji je kasnije unet u većinu evropskih zakonika. Opozivanje je bilo naročito popularno u Švedskoj. U ovoj zemlji je imao i praktičnu stranu: lažljivac je morao oklevetanom "dati usmenu globu" udarajući se žestoko po ustima, a zatim, posle izaći iz sudnice uz kletvu da to neće više nikada činiti!
Ovo opozivanje uvrede poznato je kroz sve civilizacije i narode.
"POKVARENE žene" koje su javno igrale ulogu poštenih žena, a tajno su činile razne vrste prestupa obično su izlagane javnoj poruzi i ismevanju. Da bi takve žene pred svetom ismejali, obično su ih oblačili u karikaturalnu odeću i vodali po javnim mestima na kojima ih je narod pljuvao i dobacivao im pogrdne reči; zatim su im odsecali kosu, na glave im stavljali dva venca od slame u koja su bila zabodena dva petlova pera. S obe strane "pokvarenih žena" išle su zvanične sluge, dok je pred "smešnom procesijom" hodao jedan dobošar; obično je usput od građana žrtva bila dobro pretučena šibama.
"Pokvarene žene" na Iberijskom poluostrvu i u Porgugalu kažnjavale su se "magarećim repom". Obično su prestupnicu skidali golu, vezivali je na leđa magarca, okretali je prema repu životinje koji je bio obavijen oko vrata (žena je licem bila okrenuta prema zadnjici životinje). Takođe je, ovako vezana, uz trube i doboše, na magarcu vođena po varoši uz "gromoglasno obaveštavanje javnosti" da izađe na ulicu i šiba i pljuje prestupnicu.
I ova kazna (kasnije raširena po svim evropskim zemljama) više je bila sramna nego telesna.


KAZNE

PROTIV "kajišara" i raznih drugih "pljačkaša naroda" takođe su postojale razne moralne kazne. Ovde se kazna najčešće obeležavala odelom koje je značilo - kaznu i sramotu. Treba imati na umu da je nekada odelo igralo veliku ulogu, mnogo veću nego danas.
Neslobodni su se razlikovali od slobodnih ne samo po ošišanoj glavi nego i po odelu. I nakitom su ljudi obeležavani. Plemići su nosili zlato, slobodni srebro, a neslobodni bakar.