Nemanjići i žene

Nemanjići i žene

Ana Dukeni je kralja Radoslava nagovorila da se potpisuje na grčkom, zbog nje će kralj izgubiti presto, sa njom će bežati u Dubrovnik, i najzad, oteće mu je jedan Francuz što grozno kralju zapreti smrtonosnim mačem. Car Dušan je svoju ljubav prema kraljici Jeleni skupo platio - jedan od grehova zbog kojih nije postao svetac bio je što je uveo Jelenu, bežeći od kuge, na Svetu Goru. Jelena Anžujska, bila je pravi propovednik latinske vere, i činila je sve da muža, Uroša nago-vori na uniju s Rimom. Baš kao što je Ana Dondolo, muža Stefana Prvovenčanog, okrunila papinom krunom. A Mađarica Katarina, kći kralja Stefana Petog, doživela je da se o njenu ljubav otimaju dva srpska kralja, Dragutin, koji je oženio, i Milutin, koji je naveo da pobegne s njim iz manastira. Izgleda da je, u buljuku grčkih, vizantijskih, bugarskih, mađarskih, venecijanskih, nemačkih i francuskih princeza, udatih na srpski dvor, najbolja ipak bila jedna od retkih Srpkinja - "carica Milica"

Pod papučom Grkinje Ane,
kralj počeo da se potpisuje na grčkom

Jiriček tvrdi da srpska istorija nema moćnijih vladarki, kao što je imala Vizantija: Irina i Teodora bile su carice koje su vladale preko svojih muževa. Moćnije od njih. Pisac dalje nabraja srpske snahe koje su bile ili iz Bugarske ili Grkinje iz Vizantije. Nešto katolikinja sa Zapada: Francuskinje, Italijanke i Mađarice, itd. Žena kralja Vladislava bila je kći bugarskog cara Asena II (u čijem je dvorcu, u Trnovu umro Sv. Sava). O ovoj princezi se ne zna ništa, ali opisaćemo jednu koja je bila metafora onoga što Biblija zove Sodoma i Gomora, ako ne doslovno, onda metaforično. Žena najstarijeg sina Stefana Prvovenčanog, Stefana Radoslava - Grkinja iz Epira, Ana, držala je najslabijeg Nemanjića kao zmija žabu u dvostrukom ropstvu: kulturnom i moralnom. Jadnog Radoslava toliko je grecizovala, kao princeza carske krvi, da se on na srpskim poveljama potpisivao grčki. Trčao za njenim ocem, epirskim carem Teodorom, kao mačići za mačkom. Mislio da poništi dela Sv. Save i krvavo stečenu autokefalnost srpske crkve, baci pod tepih, da srpsku crkvu stavi ponovo pod grčku vlast (ohridske arhiepiskopije), kao što je bilo pre Sv. Save.

Najnestašnija" srpska kraljica Ana Dukeni, ostavila kralja zbog nekogFrancuza

Krst kralja Radoslava bila je njegova žena Ana Dukeni, za koju srpski crkveni izvori kažu sve najgore: dama krajnje slobodnog ponašanja, Radoslavu kao da to nije smetalo. Crkveni izvori kažu da je Radoslav bio toliko pod uticajem svoje žene, da je izgubio razum. Morao da beži sa ženom u Dubrovnik, zatim u Drač, gde je Radoslav doživeo poniženje do dna, kao muškarac: njemu, kralju, otela je ženu, neka muška protuva. Crkveni izvori elegantno kažu: "Jedan Fruz (francuz) grozno zapreti kralju smrtonosnim mačem". Kralj se povukao ispred mača i izgubio kraljevinu i ženu, ostalo mu samo da se vrati u otažbinu, da ode u manastir kao kaluđer Jovan. NJegova žena "lepa Ana" pošto je "protutnjala" mladost, vratila se ocu u Epir, završila verovatno kao i muž u nekom ženskom epirskom manastiru. Od svih žena Nemanjića, Ana Dukeni je najmanje držala do svoga muža.

Jelena
http://img522.imageshack.us/img522/7...orodicakx9.jpg
Jelena (1330 - 1376) bugarska princeza, srpska carica,zena srpskog cara Stefana Dusana.Vec u mladosti je stekla sire obrazovanje.U brak sa Dusanom ulazi 1332 god.Njihovo jedino dete sin Uros, rodjen je 1337 god.

Bila je istaknuti predstavnik srpskog dvora, obrazovana i inteligentna,pomagala je Dusanu u njegovoj kraljevskoj i carskoj politici.
Zalagala se za odrzavanje brojnih manastira u Srbiji.
Carica Jelena je prva zena, koja je posetila za zene zabranjen monaski prostor, na Svetoj Gori.

Posle smrti supruga cara Dusana Jelena se zakaludjerila (1355).Kasnije je postala velikoshimnica i nosila je ime Jevgenija.U jednom od hilandarskih rukopisa navedeno je da je umrla 7.XI 1376 god. Nije poznato gde je sahranjena.

e, a koju su slavu slavili nemanjići?

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od pričalica

e, a koju su slavu slavili nemanjići?

---

neko kaže da su slavili sv. stefana, a neko sv. arhanđela mihaila....meni liči da je ovo drugo....a sad, ako je neko upućen, molim za odgovor.

Kraljica Jelena Anžujska je dovela do toga da katolička Crkva bude oficijelna vjera u Srbiji, pored pravoslavne u to doba....
Gradilia je i obnavljala mnoge katoličke samostane, crkve u to vreme po Duklji i primorju...Po smrti muža povukla se u Duklju, kojom je vladala, oslanjajući se na klir (katolički i pravoslavni). Po smrti, ipak sahranjena u pravoslavnom manastiru

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od mpopovic

Kraljica Jelena Anžujska je dovela do toga da katolička Crkva bude oficijelna vjera u Srbiji, pored pravoslavne u to doba....
Gradilia je i obnavljala mnoge katoličke samostane, crkve u to vreme po Duklji i primorju...Po smrti muža povukla se u Duklju, kojom je vladala, oslanjajući se na klir (katolički i pravoslavni). Po smrti, ipak sahranjena u pravoslavnom manastiru

---

mora da se prevrće u grobu.

Ma, ne obrće se...sama je sebi pri kraju života, nakon sto je obnovila mnoge franjevačke samostane na primorju i u okolini skadarskog jezera, podigla sebi zagrobnu pravoslavnu crkvu na Kosovu (mislim da je manastir Gradac, ali nisam siguran). Kada je umrla, bila je ogromna zima i po velikom snegu su je transportovali iz Zete na Kosovo...

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od analiticar

Ma, ne obrće se...sama je sebi pri kraju života, nakon sto je obnovila mnoge franjevačke samostane na primorju i u okolini skadarskog jezera, podigla sebi zagrobnu pravoslavnu crkvu na Kosovu (mislim da je manastir Gradac, ali nisam siguran). Kada je umrla, bila je ogromna zima i po velikom snegu su je transportovali iz Zete na Kosovo...

---

gradac nije na kosovu, bre, nego:
http://www.manastirgradac.org.rs/kakodoci.html

ктитор манастира Градац - света монахиња Јелисавета - бивша краљица српска Јелена

ниједан историјски извор не даје потпуније податке о пореклу свете краљице Јелене. њен биограф, архиепископ данило ii, саопштава само да је била “ од племена фрушког (француско), кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави. у биографији краља уроша он указује да "овај благочестиви узе себи жену од царскога племена, од фрушкога рода”. у документима карла i и карла ii анжујског, краљева сицилије и напуља, она се назива “предрагом рођаком” као и њена сестра марија. последњи о њеном пореклу расправљао је гордон мак данијел. према исходима његових истраживања јелена и марија биле су ћерке мађарског племића и владара срема јована анђела, сина византијског императора исака ii анђела и францускиње матилде од пожеге, унуке петра куртнеа, латинског цара.

без обзира на њено порекло сигурно је да је из породице понела врло добро образовање. архиепископ данило ii је то подвукао на два места у њеном животопису:“ …познавајући све књиге, била је готова да одговори свакоме ко је пита”, а мало даље, набрајајући многе њене врлине као:“… црквама и манастирима нештедице даваше, састављајући божаствене књиге у своме дому и одлично пишући….”.

њен изглед знамо са фресака у припрати цркве у сопоћанима (1263- 1268) и са ктиторске композиције у градцу где је приказана као краљица, у капели краља драгутина у ђурђевим ступовима (1282), где је насликана као удовица са белом марамом, а као монахиња у ариљу (1296), на икони у ватикану, у грачаници (1324) и спољашњој припрати сопоћана (1342-1345).

краљичино житије написао је архиепископ данило ii, највероватније после њене смрти 1314. године.

после преузимања српског престола од стране драгутина, света краљица јелена је добила од њега на управу део краљевства чијим је великим делом владала до краја живота. познато је да су у њеном саставу били зета, или њен највећи део са старим развијеним градовима на јадранској обали и око скадарског језера, као и област требиња, где су спадали конавли са цавтатом. најзначајније луке биле су котор, бар и свети никола, а можда и улцињ. у унутрашњости земље припадале су јој области око плава, горњег лима и горњег ибра са брњацима. штури подаци о томе налазе се у светостефанској и дечанским повељама, јер су се имања та два манастира граничила са онима што их је света краљица поклонила градцу, или су крајеви који су дати дечанском властелинству, раније припадали “старој краљици”

.
имала је свој двор у брњацима још док је краљ урош био жив, јер је ту 1267.- 1268. године написала дубровчанима писмо, а ту се и повукла у последњим годинама живота и умрла. пред смрт је примила свето причешће од рашког епископа павла, који је за то био надлежан, јер је бар део рашке епархије тада био у саставу њене “ државе".

архиепископ данило је описао врлине и заслуге које је света краљица стицала у православној цркви. “оштра речју, а блага по природи, непорочна живота, у заповедању кротка …великога и малога, богата и ништа, праведника и грешника, болна и здрава, свакога од њих једнако је поштовала…”

помагала је сиромашнима и удовицама, а у свом дому је окупљала кћери сиротих родитеља из своје области, учила их побожности, писмености и ручном раду и уз поклоне удавала. архиепископ данило ii хвали њену побожност, приврженост српској православној цркви и дарежљивост према манастирима и храмовима. посебно је детаљно описао њен труд у изградњи градца а ктиторство је приписао искључиво њој. у својим позним годинама замонашила се у цркви св николе у скадру, а последње дане живота, провела је у свом двору у брњацима. велики углед који је имала света краљица види се из описа њене смрти и сахране. осећајући да јој се ближи крај, позвала је најистакнутије монахе и велможе своје државе да дођу у брњаке. тако су њеном упокојењу присуствовали двојица епископа, игумани, архимадрити и цео државни сабор са поданицима из свих слојева друштва. умрла је 8. фебруара 1314. године у дубокој старости. по великој зими пренета је у градац и сахрањена у својој припремљеној гробници. погребу су присуствовали краљ милутин и архиепископ сава iii са клиром српске цркве.

три године после сахране јавила се једном градачком монаху у сну, са жељом да јој тело изваде из земље. отварање гробнице је извршено свечано уз присуство епископа павла и сабора њене државе, и тело јој је нађено цело, нетрулежно. како је то био доказ да је од господа удостојена велике благодати, оно је извађено из гробнице и положено у посебно начињен ковчег који је смештен испред олтара пред иконом христа, где се и налазило до почетка xvii века, када су монаси напуштајући манастир пред најездом турака, однели и мошти светитељке.

Pih... Preciznije je poznat rodoslov Jacobove Aske nego srpski kraljeva. :mrgreen:

Па него. Је*али Срби шта су стигли. :mrgreen:

sram da vas bude...sve pošteno na kosovu polju izginulo....zato smo mi ovakvi.

Da su nešto valjali, ne bi izgubili na svom terenu. :mrgreen:
Šta ćeš. Naprednija tehnologija ratovanja plus napredniji društveni odnosi izneli pobedu.

ae, bre, zazi ...baš si prava srbenda - pljuješ po svojima.

Simeon Siniša sin je Stefana Dečanskog iz braka s Marijom Paleolog, pa se osjećao više Grkom nego Srbinom. Od Dušana je na upravu dobio Epir kojim je vladao do 1369. godine kao samostalni despot. Imao je dva sina Stefana i Jovana Uroša koji je kao monah Josaif osnovao Meteore, a s njegovom smrću 1423. godine izumire ova bočna linija Nemanjića.

Marija Paleolog bila je kći vizantijskog panipersevasta Jovana Paleologa, odnosno, sinovica vizantijskog cara Andronika II Paleologa. Samim tim, bila je u srodstvu sa bivšom srpskom kraljicom,Simonidom, suprugom kralja Stefana Uroša II Milutina. Takođe, njen deda, po majci, bio je čuveni vizantijski državnik, Teodor Metohit, veliki carski logotet.

Kraljica Marija se poprilično mlada udala za srpskog kralja Stefana. Imala je oko 12 godina. Međutim, njene godine su bile daleko prihvatljivije, u odnosu na godine njene tetke Simonide, koja je, kao petogodišnja devojčica, udata za kralja Milutina. Sa kraljem Stefanom, Marija je imala troje dece: sina Simeona (Sinišu), i kćeri Jelenu i Teodoru. Međutim, ovaj brak nije dugo trajao. Avgusta 1331. godine, kralj Stefan Dečanski zbačen je sa prestola, i ubrzo je, ubijen u Zvečanu. Pojedini izvori toga doba navode da je odnos između kralja Stefana i njegovog sina, “mladog kralja”, Stefana Dušana, remetila, upravo, mlada i ambiciozna kraljica Marija, nastojeći da, uz podršku Vizantije, obezbedi presto Srbije svome sinu Simeonu. Time bi, mladi i ambiciozni Dušan, bio potisnut u drugi plan.

No, i pored prevrata, bivša kraljica nije napustila Srbiju. Možda bi se i vratila u otadžbinu, da je od toga nisu odvratile nepovoljne političke prilike. Naime, od 1328. godine, Vizantijom je vladao njen rođak, Andronik III Paleolog, čiji su protivnici, u borbi za presto, bili i Stefan Dečanski i članovi Marijine porodice u Carigradu i Solunu, dajući podršku Androniku II Paleologu. Stoga se, vrlo brzo, nakon smrti supruga, zamonašila, ponevši monaško ime Marta. Novi vladar Srbije, Stefan Uroš IV Dušan, nije pravio nikakve smetnje ni udovici svoga oca, a ni njenom sinu, Simeonu ( Siniši ). Naprotiv, Dušanov polubrat će, u vreme najvećeg sjaja srpske srednjevekovne države, poneti jednu od najviših titula na srpskom carskom dvoru - titulu despota. Monahinja Marta umrla je 7. aprila 1355. godine. Sahranjena je u Skoplju.