Svi holivudski negativci - stari zlikovci i novi kandidati

Holivud je oduvek bio političan na sebi svojstven način, nema tu ničega novog. Novo je samo to što današnji Holivud koji ne želi da se odrekne finansijski uvek isplativih akcijaša, prinuđen da balansira između često međusobno nepomirljivih zahteva: doslednog sleđenja američke spoljne politike, političke korektnosti i neophodnosti da se za filmske potrebe stvore novi, ubedljivi loši momci.

U doba hladnog rata, stvari su bile prilično jednostavne. Hladni rat je obezbeđivao ubedljivu i stvarnu međunarodnu političku napetost. Filmske teme - nuklearna pretnja, špijunaža i terorizam - imale su notu stvarne opasnosti i uzbuđenja. Snage Zapada savršeno je predstavljao James Bond - elegantan, inovativan, hedonista i uvek uspešan. Ali sada, bez sveopšte moralne, političke i strategijske borbe (kao one protiv komunizma), Holivud je prinuđen da pronađe dovoljno ubedljive zlikovce i dovoljno visoke uloge. Doduše, stvari bi se po Holivud dale lako razrešiti (svima je jasno ko je kandidat broj jedan za nove filmske loše momke), da situaciju ne komplikuje američka spoljna politika i problem političke korektnosti.Hladni rat, doduše, za film nikada nije bio do te mere zanimljiv kao Drugi svetski rat - možda baš zbog toga što je to bio hladni a ne plamteći rat. Bilo je, naravno, filmova sa zlim komunistima, poput Funeral in Berlin, Red Dawn i The Hunt for Red October ali Sovjeti nikada nisu dostigli superzlikovački status nacista. Zapravo, u dva velika filmska serijala, oni uopšte i nisu bili zlikovci. U James Bond filmovima zlo je obično predstavljao međunarodni kriminalni kartel pod vođstvom nekog uvrnutog plutokrata, a u John le Carre filmovima, i zapadni agenti su takođe predstavljani sa manama. The Spy Who Came in From the Cold više je bio protiv hladnog rata nego protiv komunizma. Ali su gledaoci barem imali nešto protiv čega su mogli da budu.

Akcioni filmovi žive od nacionalnih neprijatelja. U njima se loši momci brzo raspoznaju obično po boji kože, akcentu ili uniformi. Dva najuspešnija američka zlikovca, američki Indijanci i nacisti, bili su sasvim raspoznatljivi, kako po izgledu tako i po jeziku. Decenijama posle Drugog svetskog rata nacisti su bili holivudska tema, a Indijanci čak i čitav vek po okončanju poslednjeg američkog sukoba sa njima. Kada su producenti filma Die Hard želeli da stvore inteligentnog, brutalnog kriminalca, uzeli su Alana Rickmana, engleskog glumca s blagim nemačkim naglaskom, a njegov poručnik bio je plavi muškarac tevtonskog izgleda po imenu Karl. Kada bi stvari u filmu krenule zaista loše oni bi međusobno razgovarali na nemačkom. Ali, nacionalni neprijatelji sada su ugrožena vrsta, žrtve dva moćna procesa koji haraju svetom - političke korektnosti i globalizacije.

Vašington danas nema pravu velesilu kao pretećeg neprijatelja, što je situacija koju Holivud od osamdesetih naovamo pokušava da popravi. Prvo su se Japanci učinili kao dobri kandidati a Black Rain i Rising Sun Michaela Chrichtona mogli su označiti početak novog talasa. Ali, dok su mnogi u Americi - uključujući i filmadžije i političare - bili voljni da demonizuju Japan, japanska ekonomija počela je da posrće. Danas se pominjanje japanske pretnje smatra gotovo nesportskim ponašanjem. Onda su došli narko dileri, koji su dobro poslužili u prvom post hladnoratovskom Bond filmu - Licence to Kill. Ali, problem sa njima bio je taj što narko dileri nisu zapravo jedna određena nacionalna grupa. Irski nacionalisti, kao u filmu Patriot Games i kazahstanski teroristi kao u Air Force One činili su se kao ubedljivije rešenje. Nacionalni oslobodilački pokreti imaju nešto od te starinske strasti. Ali, Irci, Kazahstanci, Azerbejdžanci, dobri su za film ili dva, ali ne i za zlikovce na duže staze u jednoj drami koja traje. To su loši momci ali na lokalnom nivou koji ne predstavljaju pretnju svetskom, što će reći, američkom miru.

Ogroman je problem stvoriti nacionalne zlikovce bez upotrebe nacionalnih stereotipa, što je nešto sasvim nedopustivo u trenutnoj multikulturalnoj atmosferi koja se forsira na sve strane. Kao ilustracija toga koliko daleko se ide sa tim, nek posluži podatak da se mali Amerikanci u vrtićima sada uče da se igraju kauboja i gusara, umesto nekadašnjih kauboja i Indijanaca. Bilo bi zanimljivo čuti šta bi vaspitačica odgovorila kada bi neki američki mališan bio dovoljno pametan da pita kako su se uopšte rančeri iz Nevade mogli da bore s mediteranskim gusarima?! Uostalom, ovakve obazrivosti glede indijanskih osećanja zaista su preterane s obzirom na to da su ih zapravo skoro potpuno iskorenili.

Jedno vreme prikazivanje Arapa kao fanatičnih zlikovaca koji otimaju avione moleći se Alahu, činilo se sasvim prihvatljivim (na kraju krajeva, i logičnim), dok se nisu umešali viši politički interesi.
U međuvremenu se umešao i problem globalizacije. Sve do nedavno, Holivud je većinu svojih prihoda ubirao u samoj Americi. Danas je, međutim, industrija zabave najprofitabilnija američka izvozna industrija. Prvoklasni blokbaster polovinu svojih prihoda ubira u inostranstvu. U tom kontekstu, globalizacija je imala posebno sumoran efekat na filmsku industriju. Kao prvo, potreba za dijalogom u filmu se smanjila - čemu tolika muka oko scenarija koji će ionako biti loše preveden? Drugo, ono što dolazi na mesto dobrog pisanja je nasilje - esperanto modernog medijskog sveta. Jedna eksplozija znači potpuno isto na čitavom svetu. Ili deset eksplozija.

Globalizacija takođe podrazumeva da filmski loši momci za Amerikance, takođe moraju biti i loši momci za stanovnike istočne Azije. Eto zbog čega su Kinezi problematični kao novi kandidati za filmske zlikovce. Filmska industrija nije baš da nije ispitala i tu mogućnost sa Kinezima - Kundun Martina Scorsesea, Seven Years in Tibet, Red Corner (koji je svojevrsna kineska verzija Midnight Express-a). I mada uspon kineske ekonomske moći uznemirava mnoge u istočnoj Aziji, Kinezi nemaju istorijsku tradiciju agresivnosti poput Japanaca. Osim toga, tu je i 1.2 milijarde potencijalnih kineskih ljubitelja filmova na koje valja misliti. Ovaj holivudski problem sa Kinezima na videlo iznosi napetost između dva faktora koja nije ograničena samo na Holivud - površnog moraliziranja i pohlepe za brzom zaradom.

U razmatranju problema holivudske potrage za novim lošim momcima došli smo i do pitanja koje je verovatno većini bilo na umu od samoga početka - zbog čega to Holivud izbegava Arape ili, šire rečeno, muslimane? I zaista, dovoljno je jednom prošetati TV kanalima u terminu rezervisanom za vesti i odmah shvatiti ko to danas pravi najviše problema - vesti iz Irak,a Irana, Avganistana, Kašmira, Bosne, Kosova, Čečenije, Bliskog istoka, Libije, Libana, Sirije, Indonezije, Filipina, Sudana, Alžira, Nigerije .... čak i Francuske - svi imaju zajedničkog imenitelja - muslimane. A stiče se poseban utisak da baš Amerikanci u raznim delovima sveta muku muče sa njima. Kako su onda Arapi izbegli da steknu taj status filmskih zlikovaca, kada bi u toj ulozi bili ubedljivi ne samo Amerikancima već i dobrom delu planete? Odgovor i nije toliko složen kako se možda čini na prvi pogled.

Od filma Black Saturday iz 1977, pa do septembarskih napada na Njujork 2001. snimljeno je nekih 18 filmova u kojima Arapi upadaju u Ameriku i ubijaju nevine ljude. Dakle, Holivud nije oduvek bio tako osetljiv na pitanje političke korektnosti. Paradoksalno, situacija se menja posle septembarskih napada na Njujork i Vašington, kada negativno portretisanje Arapa u filmu gotovo da postaje svojevrsni tabu.
Skoro da je neverovatno da će se u akcionom filmu kao glavni negativac pojaviti neki arapski terorista, izjavio je za The Washington Post Walter Praks, jedan od čelnih ljudi Dream Works-a. Jedan drugi producent za Los Angeles Times kaže (i pri tom ne želi da bude imenovan) "da u filmskoj industriji niko ne želi da upotrebi Arape kao zlikovce, zbog čega, kad oni to i jesu, ostaje tek da se odgonetne".

Današnji filmski loši momci nisu oni o kojima čitate u novinama već tamo neki nestvarni, preterani, nedefinisani likovi. Šef Paramounta, Sheery Lansing baš je u septembru 2001. objasnila zašto su u filmu The Sum of All Fears Arapi, kao loši momci, zamenjeni nacistima - "Tu i tamo čujete o malim Arapima na koje se drugari u školi okomljuju; ne želimo da Amerika bude zemlja gde se takve stvari dešavaju nevinima". Baš pažljivo!

Ali, u skladu s onom drevnom izrekom - Ne veruj Danajcima ni kad darove nose, ili u modernizovanoj verziji - Ne veruj Amerikancima kad se kunu u demokratiju (tj. posebno ne tada), motivi mora da su mnogo dublji od čisto čovekoljubivih. Složeni spoljnopolitički interesi SAD u skladu sa kojima su muslimani negde dobri (uprkos jadnim demokratskim standardima na kojima Amerikanci toliko insistiraju) a negde loši pa se proglase za pretnju svetskom miru samo zbog toga što je Amerikancima potrebna nafta ili podsticaj vojnoj industriji (a nezaboravimo da su i Saddam i bin Laden svojevremeno bili američki ljudi), sugerišu Holivudu da se mane nezgodnih Arapa. A, ruku na srce, ovi su im zaista očitali lekciju na temu inventivnosti - napadi na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon, sedište američke vojne komande u Vašingtonu, prevazilaze sve što je Holivud ikada uspeo da smisli!

Treba se setiti filma True Lies, akcijaša iz 1994. sa Schwarzeneeggerom u glavnoj ulozi u kome su arapski teroristi prikazani kao gomila gubitnika, u brade zarasli pajaci koji jedan drugom mandžukaju u lice i padaju kao muve. Edward Zwick je četiri godine kasnije snimio film The Siege, dramu koja se bavi serijom smrtonosnih terorističkih napada islamskih terorista na Njujork i strašnim napadom američkih vlasti na građanske slobode koji je potom usledio. Film je predstavljao strašno predskazanje onoga što se tri godine potom i dogodilo. Ali, The Siege je izazvao oštre proteste arapskih organizacija u Americi od kojih većina film uopšte nije ni pogledala ali je navikla na to da američka popularna kultura muslimane prikazuje isključivo kao teroriste. Paradoksalno, The Siege je u odnosu na Arape bio prilično fer film, posebno u poređenju sa drugim filmovima, kao što je recimo već pomenuti True Lies.


(izvor - net )

Moj omiljeni negativac je Al Pacino ,
u onim ulogama u kojima je to bio,naravno :raz_096:

http://razbibriga.net/imported/2010/...l_pacino-1.jpg

U filmu iz 1971. The Panic in Needle Park, u kojem je glumio ovisnika o heroinu, privukao je pažnju režisera Francisa Forda Coppole.
Paćinov put do slave počeo je nakon uloga Michaela Corleonea u Coppolinu blockbusteru iz 1972., mafijaškom filmu Kum, i Franka Serpica u filmu Serpico 1973.
Iako je nekoliko poznatih glumaca, između ostalih Robert Redford, Warren Beatty, i malo poznati Robert De Niro, pretendovalo na ulogu Michaela Corleonea, režiser Coppola odabrao je relativno nepoznatog Paćina, što je izazvalo konsternaciju medju šefovima studija. Uloga mu je donela prvu nominaciju za Oscara za najboljeg sporednog glumca. 1973. Pacino je nastupio u vrlo uspješnom Serpicu.
1974. Pacino je reprizirao ulogu Michaela Corleonea u vrlo uspešnom nastavku Kum II, koji je proglašen ravnim originalu. 1975. požnjeo je novi uspeh filmom Pasje poslepodne, temeljenom na istinitoj priči o pljačkašu banaka, Johnu Wojtowiczu.
Paćinova karijera zapala je u krizu početkom osamdesetih.
Uloga Tonyja Montane u filmu Lice s ožiljkom iz 1983.( Scarface), režisera Briana DePalme, bio je njegov vrhunac karijere. Paćino je zaradio nominaciju za Zlatni globus za ulogu kubanskog kralja narkotika.
Kasnije je, u intervjuu, Barbari Walters priznao da je Tony Montana njegova najbolja uloga u karijeri.
Paćino je zaradio odlične kritike glumeći Sotonu u nadrealnoj drami Đavolji advokat.
U oktobru 1997., Paćino je stavljen na četvrto mesto 100 najvećih filmskih zvezda svih vremena u izboru časopisa Empire, a kasnije se pojavio i na prvom mestu u izboru britanskog Channel 4.

Lee Van Cleef

http://arcona.files.wordpress.com/20...-van-cleef.jpg