Реч секта потиче од латинске речи " sequi " што значи следити. Енциклопедијска дефиниција секти каже да је реч о малим групама истомишљеника које су се одвојиле од матице религије у неку другу, самосталну религијску групу. Свака од секти на свој начин извлачи из контекста одређене делове Светога писма и даје им нарочит значај, те се тако, по правилу, ствара једино аутентично, спасоносно, правоверно и апсолутно тачно учење. При томе су сама одступања врло велика. Она могу бити: одбацивање догми о Светој тројици ( код неких ) или богочовечанској природи Исуса Христа, одбацивање молитвеног поштовања Пресвете Богородице и слично.
Постоји више принципа по којима можемо извршити поделу секти. Секти је данас много. Овде је као критеријум поделе узето учење, то јест званична религија, од које су се секте одвојиле. Тако имамо:
1. Псеудохришћанске секте - оне које су се одвојиле од званичног учења хришћанске цркве.
2. Псеудохиндуистичке секте - основа и матица су, дакако, хиндуизам и будизам са својим доктринама и техникама, али обрађени на Западу, па извезени нама. ( ПОСТОЈЕ НЕКИ ЧЛАНОВИ НА ФОРУМУ КОЈИ ПРОМОВИШУ ОВУ СЕКТУ )
3. Синкреистичке секте - мешавина религијских и јеретичких праваца, као и окултизма и магије. Многе од њих у себи садрже и елементе сатанизма, али смо их сврстали у групу и на место где оне сматрају да припадају, пошто уопште не прихватају да су делом и сатанистичке.
4. Сатанистичке секте - оне које отворено проповедају сатанизам, тј. да је ђаво ( Сатана ) бог и да му се треба клањати и жртве приносити.
Често секте штампају материјале које деле по школама, пијацама, болницама и другим јавним местима на којима се очекује присуство великог броја људи. Програми који се нуде јесу разнолики: предавања и трибине, концерти духовне музике, течајеви медитације, путовања и што шта друго. Одскора се нуде и течајеви страних језика, школе модерног плеса, па чак и запослење. Иначе, све савремене секте, као што су Мунова секта или сајентологија, имају и своје фирме, а новозапослени најчешће раде за проценат од продатих производа. Ко се добро покаже добија виши ранг, а најбољи добијају визу за рад у иностранству.
Савез за трансцедентеалну медицину Србије, поред часописа " Природни закон ", штампа и часопис " Човек и Универзум ", врло амбициозан, богато опремљен, високо задатих тема, уз рецепте за лагоднији живот, где је трансцедентална медицина, наравно, неизбежна, а како се њена благотворност временом умножава, изгледа свемогућа.
На овом форуму су неки чланови покушали да створе удружење " творци светлости ". Читајући њихове текстове, нилазимо само на речи: љубав, мир, благостање... Шта се у ствари крије иза тих порука? Ако се упецате и поверујете у оно што ту пише, тешко ћете се извући ако нисте упућени у такве ствари. Какве последице могу бити, дајем пример једног момка који је дошао у Београд да студира.
ИЗВЕШТАЈ КАПЕТАНА КРИМИНАЛИСТИЧКЕ ПОЛИЦИЈЕ:
" Дарко пробуди се, ови људи желе да попричају са тобом ", звала је медицинска сестра младића са кружним завојем изнад леве шаке. " Изгубио је доста крви, исцрпљен је ", додала је сетстра док смо ми стрпљиво чекали да се он пробуди. " Да нисте ви можда из скупштине? ", унезверено и доста гласно питао је Дарко. Били смо збуњени. " Не, ми смо из полиције, само бисмо да накратко поразговарамо ", одговорисмо, све мислећи да је младић, пресецањем вена покушао самоубиство, потпуно душевно оболео. Међутим, он је нагло устао, тражио да покажемо службене легитимације, а онда тихо почео да прича:
" Морам укратко да вам испричам. Морао сам ово да урадим, тако ми је дошло, али нисам баш дубоко засекао. Прошле године остао сам без права на дом. Куда ћу, где ћу - налетим на Јеховине сведоке. Сви их нешто оговарају, а ја ко велим да се овајдим од њихове бриге. Уђем са њима у разговор, запиткујем, све ме интересује, не стижу да ми одговоре колико ја питам. Зато ме и позваше у скупштину, како они зову своју цркву. Кад сам ушао сви су устали, аплаудирали и похрлили ка мени. Окренуо сам се, мислећи да је иза мене ушао Здравко Чолић или неко већ познат. Сјајно је почело. Две недеље сам становао код неких рођака, и у скупштину сам редовно одлазио. Пожалим се онда немам стан и обећаше ми бесплатан смештај за десетак дана код неког од браће. Радовао сам се у себи. Тих десетак дана сам почео и нешто да им помажем. Нешто су кречили. Затим сам добио и неке часописе да поделим на земунској пијаци. Када је то прошло сместио сам се код неког Небојше у кућу. Цела му је породица била у јеховистима. Тако је почела моја катастрофа, али не могу то ни да причам, само ћу да набрајам: најпре су ме крстили, затим су ме прогласили пиониром, то им је неко звање за почетника. Онда су ме обавезали да се заветујем да ћу као пионир 100 сати месечно да мисионарим, да ћу редовно на састанцима у скупштини припремати тумачења одређеног дела Библије, да ћу по потреби разносити часописе и други пропагандни материјал, да ћу испуњавати све обваезе одржавања зграде скупштине, да ћу се у слободно време дружити само са браћом и сестрама јеховостима, да нећу пити алкохол нити узимати било које друге опијате, да ћу помагати Небојши и његовим родитељима у кући, да ћу ово, да ћу оно... Шта се у ствари дешавало? У просеку четри сата дневно сам мисионарио, два сата разносио часописе, три сата бубао Библију, спремајући реферат за скупштину, затим завршавао текуће ствари за старешине, помагао Небојшиним родитељима у кући и тек око 9 увече почињао да учим. Ни са ким из старог друштва нисам могао да се видим, нисам могао да се јавим својима, нико није могао да ми дође у посету, нисам имао право на девојку осим из редова јеховиста. Додуше, све је то могло, али само као вод мисионарења, јер сви они који нису међу Јеховиним сведоцима јесу „ демони „ и нема им места у друштву јеховиста. Требало је значи да врбујем родитеље, девојку, старо друштво, да их све „ усрећим „ и наметнем ову робију. Какав промашај! Зар сам то ја? За шта сам се продао? Стидео сам се све више самог себе. Ови људи имају право да верују у шта год хоће. Али, зашто мени то да се деси? Уосталом, био сам неискрен према њима. Одлучих да после три месеца напустим ову дружину. Тек је онда настала пресија. „ Добро, свако на путу богопознања пада у кризу! Пут истине препун је искушења! Размисли још једном! Како можемо да ти помогнемо?“, питали су. „ Да ме оставите на миру „ , рекао сам. „ Површно си савладавао лекције! Хајде да разговарамо за седам дана. Ево, не мораш у мисију три дана! Иди да обиђеш родитеље. „
Тако су ме обуздавали и одвраћали још два месеца док нисам побеснео и жестоко се посвађао. Поцепао сам часописе који су ми били при руци. Прекоревајућим гласом упозорен сам на понашање, а онда опет лаганим гласом: „ Да ли смо ми то заслужили? Је ли то хвала за помоћ? Је ли то понашање за царство небеско? „
„ Колико је предвиђено да траје ова робија код вас, да знам када ћете ме пустити на слободу? „ , питао сам. На крају сам побегао код рођака, али су ме нашли. Проналазили су ме и у студењаку. Нису ме остављали на миру ни на факултету. Где год кренем – ето и њих. Кињили су мене и оне око мене. Одлучио сам да им се вратим да стиснем зубе, да сам своју муку мучим, да размишљам о студијама, апсолвирам, па да нетсанем из Београда. Од бруке кући нисам ишао, плашим се тек ће тамо доћи. Некако сам положио четири испита и имам још један, па да апсолвирам. Идем онда код тетке у Добој, ваљда им неће пасти на памет тамо да дођу. А ово на руци... падам у депресију с времена на време, па ми свашта пада на памет. Друго – значи ми мир, нормални ликови, па таман и у болници. Ако третман овде потраје можда стигнем и овај испит да спремим, па онда да бежим.“ Тако је Дарко завршио причу.
ovako se krstavaju
http://razbibriga.net/imported/2010/...humbnail-1.jpg
