Domaći autori

A pod domaći podrazumevam sve one koji pišu na srpskom, hrvatskom, bosanskom....

Čitate li domaće pisce, cenite li njihova dela , po cemu su drugaciji , osobeni, sta im zamerate???

Malo ljudi znam da cita domace autore a cesto me bas oni iznenade.
I vrapci na grani vec znaju da se kunem u Gorana Petrovica .
U nasoj kuci ima izraz :"Gorana mi " i svi se cude ko mi je taj Goran ....samo najblizi znaju.

Ajde da pričamo o zivim piscima , mislim da smo o Andriću , Crnjanskom i ekipi vec sve rekli.

ajde more ...

ja od domacih citala i citam poeziju od Aco Shopov ..odlican....
Petre M Andreevski isto odlican sa njegovom "Denicijom", onda "Tunel" ..pa "Dalni nakovalni" ets

i zadnje sam nase procitala "Trebase da se slikame pred da se zamrazime " ubite me ako se setim cija bese i nije mi se dopala ali guglacu ako treba a ne treba...nemogu sad idem da spavam ....mutava sam nesto

[size=10pt]I posle svega [/size][size=10pt]
stajacu tu, na steni,[/size]
uspravna
bela ce pena dopirati do mojih nogu
stajacu tu hiljadu godina
nasmejana
u cistom zlatu nakon olujnih noci
ponovo iskrsla iz pepela
usprkos bogovima i njima za ljubav
ne cekajuci nista, osim mozda tebe,
a ni tebe ne cekajuci.
[size=10pt]Stajacu tu [/size][size=10pt]
Vecna [/size]
Nasmejana
Bozja
Da, s iskonom stopljena
kad nestanu vreme i prostor
patnja i bol
kad nestanu cak i secanja.
Reci mi, duso, po cemu cu te poznati
u buducoj vecnosti?
Po ocima možda.
Oh, nadam se da cu te poznati,
jedini na svetu,
barem na trenutak
pre nego sto sasvim potonem
ili se sasvim uzdignem.
Svejedno,
i more i nebo su plavi.
Rasprsena u milijarde kapljica
udarajuci u stene
sumecu, mozda, tvoje ime
osim ako mi bogovi i to ne uskrate
i daruju tamu zaborava.
Hoce li i u vecnosti biti, duso,
od svih imena
tvoje jedino ime?
Ne secati se niceg,
a u svemu biti
milost ili kazna,sta je?

munic

Takođe obožavam Petrovića, rame uz rame sa njim mi je Nenad Ilić... Njegov Carigradski drum me je opčinio, čitam ga po ko zna koji put...

Nisam čitala V.Arsenijevića ni u vreme njegove najveće popularnosti, ali nameravam da to ispravim sada...

Inače, volim i Valjarevića, interesantan mu je stil, mada se često zapetlja u nepotrebne metafore (ili ih ja ne razumem)

Čekam da neko preporuči još nešto, rado bih čitala domaće pisce..

Od preminulih, moj favorit je nikada prežaljeni Slobodan Selenić.

I mojjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj :raz_058:
Obozavam Selenica.

Preporuka za tebe : Milomir Djukanovic - knjiga "Koktel Menhetn" i Danilo Nikolic - ima nekoliko naslova .....sve mi se dopalo...

Napisacu sta ako zelis .

Uh sad sam se setila kako nju da zaboravim :dash
Svetlana Velmar Jankovic - bila je moj knjizevni bog godinama .
A onda sam otkrila Gorana :raz_063:

meni je basara zakon, pa onda ovaj što je pisao ''doroteja'' - dobroslav nenadić...onda selenić, pa mladi arsenijević....ima tu još, ne mogu sad baš da se setim.

Moj izbor je Goran Petrović.
''Opsada crkve Svetog Spasa'' je definitivno remek delo.
Da nisam pročitala ko je autor, mislila bih da je knjigu pisao Pekić.

Pa onda sledi njegova ''Sitničarnica'' i ''Atlas opisan nebom''.
Iz daleka se vidi da je u pisanje uloženo mnogo znanja i vremena.
Žao mi je kada vidim da se takve knjige prodaju za 100 dinara
po knjižarama, dok se svakakve izvikane bezvezotine prodaju
za mnogo više novca i stoje na udarnim mestima u izlozima. :sad:

Dakle, ako ste ljubitelj fantazmagorija i ako vas ponekad savlada
žal za izgubljenom tradicijom i kulturom našeg naroda,
obavezno pročitajte sve što je Goran Petrović napisao.

Nadam se da će pisati još. :D

Ima u duši mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu...Takva je naša duša.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuže,nasmeju,zabole. Ponekad namerno diramo ...te stare ožiljke iako znamo
da nas čeka neprospavana noć. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud tražimo one zvezde ka
kojima smo nekad davno upirali čežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi.Pa se naprežemo
da čujemo onaj letnji povetarac što je šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se,držeći svoju prvu ljubav za ruke,
skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umesto tog šapata samo uzdah srca svoga čujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode
protekle....nema više ni parnjača ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu
čeka uzdrhtalog srca.Niti isčekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put pročitamo reči
koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od
nekog slatkog bola što nam kroz srce mine... Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobeći ne može.Čak i kada bi znali
put što vodi u zaborav,mi ne bi pošli njime.Već se uvek istom stazom vraćamo što vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase
koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame.
I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.
A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih...

D.Maksimović
http://a1.sphotos.ak.fbcdn.net/hphot...8_741489_n.jpg

Andrić i Selimović ,uvek i u svakom trenutku....
Stevan Jakovljević ,kada sam raspoložena.
Marinković kada mi nije ni do čega ,i Krleža kad
sam baš odmorna ..
Od svih mi je Selimović najdraži.