Borislav Pekić

http://razbibriga.net/imported/2010/...894de0c9-1.jpg

Oooo.. kako štur tekst na srpskoj vikipediji...:sad:

Evo malo zvaničnih podataka:

''Борислав Пекић (1930-1992) један је од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац и филмски сценариста. Родио се у Подгорици, а школовао у Београду. Пре него што се јавио у српској књижевности повешћу Време чуда (1965), пет година је издржавао казну затвора у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш као припадник СДОЈ-a. После помиловања (био је осуђен на петнаест година) студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду а затим је био драматург и филмски сценариста (1958-1964). Према његовом тексту Здравко Велимировић је режирао филм Дан четрнаести, који је био у званичном програму фестивала у Кану (1961). Од 1971. до смрти живео је и радио у Лондону.

Један је од тринаест интелектуалаца који су 1989, године после 45 година, обновили рад Демократске странке.''


Moj izbor je ''Zlatno runo''.
Kada sam ga pročitala, zaboravila sam da sam imala problem sa disleksijom...:lol:
Pa onda sledi ''Atlantida''.
I naravno ''Novi Jerusalim'', koji mi je pogled na svet okrenuo za 180 stepeni.
''Besnilo'' nisam pročitala do kraja.. od straha...:raz_132:

toliko za početak...

Vaši utisci? Omiljeni citati?

http://2.bp.blogspot.com/_fnuyMnd4xb...scano-Rofa.jpg

"Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve - sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo."

Vreme reči

O smislu zivota?

Uzmimo, razgovora radi, da neki opsti smisao postoji (sto ja licno u njega ne verujem, nije nikakav protivdokaz, jel?) Sta mi od toga imamo?
Kako smo o njemu trajno i beznadezno neobavesteni, mi za njega ne mozemo nista uciniti. Ni za njega, ni kroz njega za sebe. Ne moze se ziveti u skladu sa necim o cemu se nema nikakva predstava, osim preko vere, kojom svako od nas nije obdaren. Takav smisao nas se ne tice. Ako ga i ima, nama ljudima, kao da ga nema.
Druga je pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, dusevnog spokoja radi, i da ne bismo imali osecaj kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija pociva na kauzalitetu, a ne na teleoloskom nacelu; njen je operativni kod "zato sto", a nije "da bi". Voda, naime, ne postoji da bismo mi imali sta da mesamo s vinom, vec zato sto su se izvesni elementi nasli u izvesnom hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biolosko bice, ne zivim da bih ostvario neki smisao - osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede - vec zato sto sam rodjen, a nisam pusten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.
Svestan sam nepopularnosti ovoga sto govorim. Pa i izvesne neprirodnosti koja lici na ateizam svestenika. Ne osecam nikakvu 'tvoracku vatru' koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih mogao odreci, nista od onoga sto bi ovaj "moj trud kojim se trudim" izvelo iz muke duha i dovelo do neke 'koristi pod suncem'.
I sad, gde je tu - smisao?
Jer, ako je on u tome da ne cinim ono sto zelim, da naprotiv, cinim ono u sta ne verujem, onda se ja takvog smisla uzasavam dublje od svakog besmisla.

BESNILO

PROLOG -- RHABDO VIRUS

Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu sadržinu
zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih
virusa. Promene koje na taj način izaziva u životnoj sredini
ćelije neuporedivo su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme
nadati ikad da postigne u svojoj.
Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka
organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života
u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne
stvaralačke evolucije.
Vrhunac veštačke je -- inteligentan virus. Tvorevina koja ima
formu čoveka a prirodu virusa, vitalnost virusa i inteligenciju
čoveka.
Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog
ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe samo kao
đubrivo.
-- PROFESOR DR FREDERICK LIEBERMAN

Kad je u VIII pevanju Ilijade, kroz usta Ahejca Teukra, Homer opisao Trojanca
Hektora kao Kion lisitir (κύων λυσσητήρ) ili "besnog psa", čovek za Njega još nije
znao. Kad ga je, godine 1962, pod elektronskim mikroskopom prvi put ugledao,
imao je oblik metka, izdubljenog u podnožju, ispupčenog pri vrhu. Merio je 180
milimikrona po dužini, 75 u prečniku. Bio je trista miliona puta manji od
životinje u kojoj se rodio, šezdeset miliona puta manji od čoveka koga će ubijati.
Živeo je u kosmosu koji se zvao Neuron i bio pet hiljada puta veći od
Njega. Sve što živi, uostalom, bilo je od Njega veće. Ali ga ova nepravda nije
brinula. Jer -- bio je jači od svega što je živelo.
Bio je Čudo prirode, čije je poreklo obavijeno misterijom, kao i poreklo
svih čuda. Ali mu je delo bilo iznad sumnje i izvan nade. Pustošio je svoju
rodnu sredinu s podmuklom, svirepom, bolesnom bezobzirnošću, s kojom
čovek zloupotrebljava i razara svoju. Bio je ubitačno crno sunce svog kosmosa,
zapaljeno da bude sunce i svih ostalih.
Dok ih je progonio, čovek je Njegove pretke krio pod nevinim imenom
helične ribonukleoproteinske kiseline u lipoproteinskoj membrani i
glikoproteinskom plastu.
Za Njega u tom ratu nije bilo bojazni. Došao je na svet s drugim omotačem
koji još nije imao ime, ali kad ga dobije, znaće se da je neprobojan i neuništiv.
Jer, bio je MUTANT, prvi u svom soju.
Iako sam, nije se usamljenim osećao. Imao je usađen instinkt Velikog broja.
Za dvadeset četiri ljudska časa bilo bi Njegovih predaka 6 000, za devedeset šest
sati 200 000, za dve nedelje -- 20 000 000. Takvih kao On, za dvadeset četiri
ljudska časa biće 40 000 000. Njegovim razmnožavanjem carevala je progresija
koja se gubila u neizračunljivoj beskonačnosti. On će tada biti već ko zna gde.
Putovaće kroz mikrokosmos kao što čovek putuje kroz makrokosmos. Lutanja
će ga voditi kroz mesta s tajanstvenim imenima, kao što su za čoveka današnjice
gorje Hindukuš, pustinja Karakum, prašume Amazona, i kao što bi, da mu je
trajanje obezbeđeno, za čoveka sutrašnjice bile magline Andromede, sazvežđe
Aldebarana, zvezda Proxima Centauri. Njegove kosmičke luke biće Nervus
sciaticus, Amonov rog, Cerebellum, Hyppocampus, salivarna glandula. Njegov
transgalaktički put -- Kičmena moždina. Njegov cilj -- Mozak.
Svuda gde bude prolazio, svetovi će se preobražavati u kataklizmi
strasnijoj od svakog zemljotresa koji je još od Postanja pogodio Planetu.
Svuda gde bude prolazio predavaće strah, mržnju, bes onima koji budu
imali nesreću da od Njegovog dodira odmah ne polude. Poludelima će predati
saznanje u čiju prirodu niko nikad neće moći da pronikne.

Opet će biti ono za šta je stvoren i što mu je oholi uzurpator prirode --
Čovek, na kratko osporio: najopasniji, najmoćniji, najnemilosrdniji stvor u
Vaseljeni, nedokučivoj uniji svetova, kojoj je pripadao i Njegov Neuron. Rođen
da umre tek kad ostane sam, kad ne bude više smrti od koje bi mogao živeti.
Ovoga puta čovek mu se ne može odupreti. Mogao bi to jedino Aresteus,
sin Boga Apolona, ali se u stare bogove više ne veruje.

Zato je mirno krenuo da ispuni sudbinu -- da mori i umre.

"SLAŽEM SE" – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Za to se nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite aksiome - oni su tu da vas ponize. Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspar d'Estek, filosof i polihistorik, koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: "Ne gori, dakle i ne peče!" – a zatim umro.

Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost.

Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino moguć način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi.

O idealno rđavoj državi

Lešeku Kolakovskom

Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uređenje najbolje ..."
(DNEVNIK, 1968)

Koja je država dobra – ne znam. ali je sasvim sigurno da nije:
država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;
država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;
država u kojoj snaga caruje, a um valja klade;



država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;

država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;
država čiji su građani taoci njene vlade;

država u kojoj ste srećni ako ste živi;

država u kojoj svako zna šta treba da uradi ali ne zna zašto;
država kojoj nije dosta što je podnosite već zahteva da to činite sa oduševljenjem;
država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;

država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa;

država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;

država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu u ničijim rukama;

država u kojoj mesto očevine nasleđujete strah;

država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja;
država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;
država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;
država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;

država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;
država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;

država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničenjima;
država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već ih slede;

država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;
država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;

država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima;
država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.

Tamo gde loze plaču

Borislav Pekić "Novi Jerusalem" (Ljudi Metala)

"Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.

Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina."

(Ljudi Zemlje)

"Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.

Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."

(Ljudi Vatre)

"Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.

Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."

(Ljudi Vazduha)

"Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.

Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."

(Ljudi Vode)

"Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su medju nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.

Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina."

Neke nas mrzovoljne filosofije uče da je izgnanstvo, tuđinstvo, nepripadnost
jedini realan način ljudskog postojanja, i da sve što u životu, mahom uzaludno,
preduzimamo ne služi ničem drugom nego da taj svoj nesrećni, neželjeni položaj
tuđinca i stranca prikrijemo, a po mogućnosti i zaboravimo. Tuđi smo svetu koji
nam je tuđ, i tu se, prema takvom mišljenju, ništa ne može učiniti.

Pisma iz tudjine

"Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili se od nje razlikovati, pa
nas neće razumeti."

"Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti,
zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči,
brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima."

"Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba
ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle
dolazimo nego kuda idemo."

"Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod
kuće. Znameniti neradnik sa Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda,
otputovao je u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne
zna – od čega.

Najslabijeg đaka svog razreda – ako sebe izuzmem – sreo sam u avionu, kako
puši "Havanu", pije "Glenfiddich" (Pure Malt Whiskey), i s jednim holandskim
fabrikantom trikotaže, uz naglasak i manir člana konzervativnog "Monday Cluba", a u
svetlosti dolarskih kolebanja, raspravlja o svetskoj monetarnoj reformi...

Da pribrojim ovim nacionalnim snalažljivostima i sebe. U Beogradu sam bio neko ko se,
s vremena na vreme, na ovaj ili onaj način, primećuje. U Londonu me niko nikad ni na
koji način ne primećuje. Zar to nije izvestan uspeh?..."

(DNEVNIK, 1976)

"Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega
prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo
stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo
valjda s istom akribijom pisati o sreći. Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona
je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem,
ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički
motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu. Možda će ovo zvučati paganski, ali za
mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje."

"Strah je bolest od koje potiču sve druge. Ravnodušnost, mržnja, zloba. Gramzivost i
sujeta. Nepoverljivost i sumnja. Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se
plaše svačeg. A najviše straha. Da ih ne bude strah."

Borislav Pekić, "Besnilo"

„Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko poštujemo očiglednosti realnog sveta od
kojih živimo. Jer, istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa
realnost ukrštaju...“

„Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdržanosti?“

„Nema ništa čovečnije od leta žive ptice praznim nebom iznad plime mora u zlatne zore, i ništa čarobnije od Tajne.“

„Samoubistvo je ekskluzivno ljudski odgovor na tegobe življenja. Životinje se ne ubijaju.
Svetinja sopstvenog života, kad se tuđ život i ne poštuje, usađena im je instinktom
vrste kojoj pripadaju, kojoj služe. Ovakvu pripadnost čovek već milenijumima ne
poznaje. Pripada sebi, sebi služi, privremeno i povremeno obuhvatajući i ono što voli ili
mu treba, ali uvek sposoban da se kao jež skupi u svoje bodljikave razmere i preduzme
čin koji ništa do sebe u obzir ne uzima. Takav je čovek, prognanik iz čovečanstva,
mogao, smeo, umeo da se ubije; životinje, zarobljenici ciklusa, nisu to mogle, smele,
umele.“

„Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se
cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim
gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između
života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život sahranjuje smrt, a smrt održava
život?“

„Originalnost je političaru korisna koliko i rupa u glavi.“

„Veštice mi se više dopadaju od naših kongresmena. One su bar bile iskrene. Radile su ono
u šta su verovale. Kongresmeni najpre nešto urade, pa tek onda u to poveruju.“

„Možda se ludilo u tome i sadrži? U pristanku na mimosvet, u tome da se čovek u njemu
dobro oseća. U svetu u kome osim njega nema nikog. Nikog mimo tvorevina slobodne i
suverene imaginacije.“

„Neizvesnost je bila povezana s tajnom vremena. Čovek je bio u vlasti neizvesnosti zato to
nije bio kadar da pronikne u budućnost. Ni svoju, ni sveta koji je stvorio. Pronići u
budućnost značilo je pobediti neizvesnost i napraviti prvi korak u njenom savlađivanju
putem preinaćivanja, prilagođavanja ili na koji drugi način.“

„Gde god komanduju idioti, ludnica je. Samo ludake leče, a idioti se prepuštaju zaštiti
sindikata i Boga. Sindikati malo mogu da pomognu, ali je Bog milosrdan. Ako ništa
vrednije ne može od njih da napravi, pravi policijske šerife po provinciji...“

„Da li su postojali ljudi kojima je iluzija izuzetnosti dozvoljavala prelazak svih granica,
gaženje svih obzira, upotrebu svakog sredstva? Naravno da su postojali.“

„Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.“

„Ništa ne živi večno. I vreme ništa ne znači ako je kao šagrenska koža, ako nije
nepotrošivo. Ni dobitak u njemu, ako ga svega ne obuhvata. Onome ko život voli, i malo
od njega sve znači, ali mu, na žalost, ništa neće značiti ni mnogo ako nije – sve.“

„Čovek se nikada ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga
jedino uzroci rđavih.“

„ Ljudske predstave o zemlji, čak i posle mirenja sa solarnom teorijom nepopravivo su
pompezne. Ljudske predstave o kosmosu neizlečivo antropocentričke. Koliko su, u
međuvremenu, istinite?
Da li je , uistinu, jedino čovku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da
eksperimentiše s drugim živim bićima?
Da li, uistinu, jedino on može, sme, ume svoje – istine saznavati putem patnje,
nesreće, umiranja drugih?
Jedino on u tzv.laboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za saznanjem?
Zar i čovekova Zemlja ne bi mogla biti tek n e č i j a laboratorija, ljudi n e č i j e
eksperimentalne životinje, na kojima neka napredna civilizacija s humanom
ravnodušnošću prema životu, testira svoje intergalaktičke insekticide, a visokosisarska
ih populacija ovde dole u agoniji doživljava kao sve strašnije bolesti. Naravno da bi
zemlja to mogla biti. Naravno da bi ljudi to mogli biti.“