najtužnija priča o psu ♥

prosto ne znam šta da kažem.
slomljen sam.

http://www.youtube.com/watch?v=Zi4l450ohNU

:cry: :cry: :cry:

vrlo lep video...

Vlasnik trgovine je na vrata objesio natpis: 'ŠTENCI NA PRODAJU.' Taj je natpis mamio djecu. Jedan je dječak došao do prodavača i upitao ga: 'Koliko stoje ti psići?'
Vlasnik mu je odgovorio da su između 30 i 50 dolara. Dječak je izvadio kovanice iz džepa i rekao: 'Imam samo 2,5 dolara, smijem li ih pogledati?'

Vlasnik se nasmijao i zazviždao. Iz pseće kućice dotrčala je Lady i njezinih pet štenaca, ali jedan od njih je zaostajao. Dječak je odmah spazio štenca koji je zaostajao, pa je upitao: 'Što je s tim psićem?'

'Taj je drugačiji od ostalih, rodio se s manom, tako da nikada neće moći trčati kao drugi psići.' Na to je dječak odmah rekao: 'Upravo toga želim kupiti.'
'Ali taj štenac ima manu, ne možeš ga kupiti. Ako želiš baš njega, poklonit ću ti ga.'

Razočaran dječak pogleda prodavača u oči i reče: 'Ne želim da mi ga poklonite, želim ga kupiti. Odmah ću vam dati 2,5 dolara i svaki mjesec 50 centa, dok ga ne otplatim.' Na to prodavač odgovori: 'Taj štenac ne košta ništa jer ne može trčati i skakati kao ostali psići.'

Dječak pogleda prema tlu, podigne lijevu nogavicu, pokaže svoju protezu i kaže: 'Ni ja ne mogu trčati i skakati kao druga djeca i baš zato želim toga psića, kojeg ću samo ja moći razumjeti.'

Prodavač se zamisli i sa suzama u očima reče: 'Dragi dječače, želio bih da svi moji psići dobiju tako dobre gospodare kao što si ti.'

U životu nije važno kakav si, nego da te netko cijeni i da te prihvaća takvoga kakav jesi!

"...Kada sam imao dvadeset godina, na?ao sam u ?umi malo nejako psetance. ....
Onako male?no mi se smililo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmi?ljanja. Ve? nakon par dana mi se to pseto privrglo, i ja sam ga zavolio. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, dijelio sa njim ?to sam i s?m imao. I pseto je lijepo napredovalo.
No, seljani su me po?eli zadirkivati govore?i da je to vuk i da ga ...trebam ubiti, jer da ?e se veliko zlo dogoditi. Kako sam ih mogao poslu?ati, kad mi je srcu priraslo i gotovo. Pseto je postalo kr?no, veliko, i kad bih ponekad ne?to bio zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekav?i da mi to sam donese. Gledao bi me za trenutak u o?i, kao da tra?i na neki drugi na?in, a ne rije?ima, ?to sam mu kazao. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je revno ?uvati ovce.
Jednog kasnog, ljetnog popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali zrak je bio te?ak, kao da ?e ki?a.U?ao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce koje su tu plandovale u sjenci par stabala. ?im sam legao na le?aj, o?i su mi se same sklopile. Bilo je sparno.
Ne znam koliko sam dugo le?ao, tek ne?to me je prenulo iza sna. Neko krkljanje i re?anje. Sve je bilo nekako prigu?eno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Iza?ao sam da vidim ipak ?to je. Vrata kolibice su gledala na zapad. Naran?asta sun?ana lopta je bila jo? za koplje visoko. U smjeru prema suncu moj je pas sjedio. Gubica mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut postrance, sunce mu je naran?asto prosijavalo kroz o?i. Kao da je mjesto njih imao dvije ?eravke. Sve je izgledalo tako nestvarno tim vi?e, ?to se ispred njega nalazila hrpa pu?e?eg mesa iz prohujalog ?ivota. Odmah sam shvatio ?to je bilo na stvari.
U?ao sam hladno mirno u kolibu i skinuo pu?ku ponad vrata i ponovno iza?ao. Podigao sam lagano pu?ku, nani?anio mu glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomaknuo. Kao da je osje?ao krivicu ?to je prokockao moje povjerenje, koje sam u njega ulo?io. Povukao sam obara? i on je pao.
Da bih nekako spasio, ?to se spasiti dalo, oti?ao sam u selo po nekog od seljana i kola. Pomalo me je bilo i sram ?to prije nisam seljane poslu?ao. Sunce je upravo zalazilo, kada smo po?eli tovariti le?eve ovaca u kolica. Mo?ete si zamisliti koliko je bilo moje zaprepa??enje kada sam izmedju ovaca nai?ao na tri le?a vuka i jedne vu?ice. Srce mi se steglo, a na o?i mi grunu?e suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvijezdu na nebu.
Odonda je pro?lo ?ezdeset godina, a ja tu sliku ne mogu zaboraviti, kao da se danas zbilo. Odonda sam se nekako povukao u sebe. Rije?i su mi nevoljko prelazile preko usana. Bio sam vrlo pa?ljiv. Jasno mi je postalo da nema vi?e mjesta u mojoj du?i za bilo kakvo osu?ivanje bilo koga.
Cijena toga je bila visoka, a niti me je tko pitao da li ?elim kupiti to iskustvo."

:kk:

Pas koji 6 godina čuva vlasnikov grob

Samo nedelju dana pošto je njegov vlasnik Migel Guzman preminuo 2006. nemački ovčar Kapitan pobegao je od kuće kako bi pronašao grob svog najboljeg prijatelja.

http://www.b92.net/news/pics/2012/09...23030_orig.jpg

Porodica ga je pronašla sedam dana kasnije na grobu gde je ležao i cvileo i tu proveo narednih šest godina.

Migel je Kapitana kupio svom sinu kao rođendanski poklon 2005. Iznenada je umro u martu naredne godine, a kada se porodica vratila sa sahrane, psa nije zatekla kući.

“Tražili smo ga svuda, ali nismo mogli da ga pronađemo. Mislili smo da ga je pregazio automobil”, rekla je Guzmanova udovica Veronika za argentinski "La Voz del Interior".

“Sledeće nedelje zatekli smo ga na grobu, iako ga nikad nismo vodili tamo. Nekako je našao put. Nije želeo da ostavi Migela”.

Čuvar groblja kaže da je pas neko vreme samo lutao unaokolo dok nije pronašao vlasnikov grob. Od tog trenutka, svakog dana dolazi u tačno šest sati i tu provodi celu noć.

Porodica Guzman pokušavala je da ga vrati kući nekoliko puta, ali bi se on uvek vraćao nazad.

Ova neobična priča podseća na čuvenog Hačika, akitu koji je dolazio na tokijsku metro stanicu u isto vreme punih devet godina od maja 1925. kada je njegov vlasnik Hidesaburo Ueno umro na radnom mestu.

Ovom odanom prijatelju je na toj stanici podignut spomenik.

Nije o psu, ali:blenta:

Dirljivo pismo o maci postalo hit

Jedan osmogodišnji dečak iz SAD napisao je pismo lokalnim novinama u Juti nakon što je radnik u prihvatilištu za životinje eutanazirao njegovu mačku.

http://www.b92.net/news/pics/2012/10...25681_orig.jpg

The Herald Jurnal objavio je dirljivu priču dečaka koji je ostao bez svog ljubimca. Ubrzo je njegovo pismo postalo pravi internet hit. Mi ga u celosti prenosimo.

“Zovem se Rejden. Imam osam godina i živim u Loganu. Juče su odrasli ubili moju macu, mog najboljeg druga, iako nije trebalo to da urade. Pošto ja ne znam dobro da pišem, moj tata zapisuje stvari koje ja pomislim i kažem.

Moja maca se zove Tutles. Kada sam ga dobio gledao sam “Kako trenirati zmaja” (crtani film “How to Train a Dragon”) u bioskopu. Moja maca izgledala je kao zmaj Tutles sa velikim zelenim očima i krznom oko glave. Tutles, moj mačak, imao je dugo čupavo krzno, spavao je na mom krevetu i voleo da se igra sa mojim bratom i sa mnom. Tutles nam je dozvoljavao da ga svuda nosimo sa sobom. Bio je naš najbolji prijatelj.

Prošle nedelje se nije pojavio kući. I ranije se to dešavalo, ali ovog puta se nije vratio. Posle dva dana moj mali brad Devin koji ima pet godina i ja obišli smo svaku kuću u ulici i pitali komšije da li su videli Tutlesa. Svi su nam rekli da nisu.

Zabrinuli smo se i uplašili da se nešto loše nije dogodilo.

U sredu je moj tata posle posla otišao u prihvatilište za životinje pred kraj radnog vremena. Nisu želeli da ga puste, ali su to ipak učinili. Pitao ih je da li je kod njih mačka sa dugim čupavim krznom.

Pustili su mog tatu da pregleda kaveze i on ga je pronašao! Bio je sklupčan u dnu kaveza i veoma uplašen. Kada ga je tata pozvao njegovim smešnim mjaukom, kako ga inače zove da se vrati kući, Tutles je skočio i došao do prozora i radovao se što vidi mog tatu. Više nije bio uplašen.

Moj tata je želeo da ga ponese kući, ali su oni rekli da mora da ode u drugu kancelariju i plati kaznu. Gospođa na šalteru mu je rekla da će sve biti u redu i da se vrati narednog dana po Tutlesa.

Tata se vratio sledećeg dana da uzme našu macu, ali mu je rečeno da nemaju ni jednu crnu mačku sa dugim krznom. Imali su samo jednu belu.

Moj tata je dugo čekao da se gospođa vrati i razgovara s njim. Ista gospođa koja mu je rekla da dođe narednog dana, rekla mu je da joj je žao. Zaboravila je da ostavi poruku i kaže ljudima da će moj tata doći po Tutlesa, pa su oni tog jutra ubili mog mačka.

Ona je zaboravila da napiše poruku kojom bi spasila člana moje porodice. Oni su ga ubili, a ja ne znam zašto.

Moj tata je otkrio gde su ga našli i ispostavilo se da su ga prijavile naše komšije koje ne vole pse i mačke. Uhvatili su ga u zamku i dali policiji da ga odnese.

Kada smo Devin i ja kucali na njihova vrata i pitali ih da li su videli Tutlesa, rekli su nam da nisu, a to je bila laž.

Moji tata i mama rekli su Devinu i meni da ne treba da lažemo i bili su u pravu. Sad ne znam šta da radim. Moj mačak Tutles je mrtav; ljudi koji su ga ubili ne žele da ga daju mom tati kako bismo ga sahranili. Šta sad da radim?”

Rejden Sazama

Rejdenovu priču potvrdila je i direktorka prihvatilišta za životinje.

A ja sam sanjao nju i svoje dvorište

Trčkaram po dvorištu i jurim loptice. Ona pokušava da me stigne i što se više trudi, ja sam sve veštiji da je izbegnem. A onda se, na njeno iznenađenje, bacam na leđa i počinje onaj najlepši deo igre, kada se i ona baca pored mene i kotrljamo se po travi, kotrljamo. Zna ona da se ja foliram i da ću kad tad da legnem, ali ne odustaje od toga da me juri, jer zna koliko to volim. Onda trčimo, ja na porciju granula, a ona na šolju kakaa. Popijem malo vode i zaspim na pragu.
Budi me neopisiv bol! Jedva otvaram oči! Odskačem sam na stranu, još uvek ne znajući šta me snašlo. Teško dišem i muti mi se u glavi! Od udarca! Ono je, ipak, bio samo san o nekim prošlim vremenima.

http://2.bp.blogspot.com/-pQaQ6qTtEE...58124218_n.jpg

“Prokleti ker” urla čovek. “Ne može više čovek da se okrene od ovih uličara” i šutne me još jednom. Počinjem da lajem dok mi prilazi, uplašio sam se da će me ponovo udariti nogom. Uspeo sam da se izmaknem za toliko da nisam dobio udarac u glavu, nego u stomak.

Srce mi lupa i počinjem da plačem. Ali onako tiho, u sebi. Nisam hteo da svet vidi koliko me boli. Sreća, naišao je autobus i on je otišao. Prilazi mi neka devojka, saginje se, mazi me, rekao bih i da sam suzu negde krajičkom oka snimio. Srce mi je ustreptalo na trenutak… A onda i ona odlazi sledećim autobusom.
Pokušao sam da se setim da nisam nešto uradio pa zaslužio onaj udarac... Mislim da nisam, spavao sam na autobuskoj stanici i sanjao... Sanjao nju i svoje dvorište...
Ljudi odlaze, dolaze, niko gotovo ni ne primećuje da sam tu. Tek po neki komentar „Dokle više ti kerovi“, ali dok se zadržavalo na tome, dok me nisu udarali, ja sam ćutao i ležao...

Sklupčao sam se, zavukao sam glavu pod šape i molio se da ponovo sanjam nju i svoje dvorište… Mislim da mi je pored toplog doma jedina želja bila da saznam zašto? Ne iz znatiželje, nego da znam da to nešto ne uradim sledeći put…

Ako budem spavao još malo možda će da prođe i ovaj tupi bol koji mi razara stomak i glavu... A razara me i pitanje „Zašto“... Zašto, zašto, zašto... Moj se život pretvorio u jedno veliko „ZAŠTO“. Kada bih samo znao šta sam uradio...

Jutro je stiglo zajedno sa komešanjem ljudi koji negde jure i žure. Neko na posao, neko kod lekara, neko u školu, a ja sa svakim novim danom moram da smislim gde da nađem malo hrane, jer mi je stomak već jezivo zavijao od gladi. Nisam čestito jeo od petka, kad je neka baka sa mnom podelila kiflu, a momak burek sa sirom. To je sve što sam od tada pojeo.
Idem do obližnje pekare iz koje miriše sveže pecivo. Ali odatle me teraju, jer, kažu, mušterije ne smeju da ulaze od mene. Zaboravio sam da napomenem da sam uz svu zlu sreću koja me strefila, ja jedan osrednje veliki pas. Mnogo puta nisam ni imao priliku da pokažem kakav sam.... Svakakve priče kruže... Neke su tačne, ali uglavnom nisu. Strah je nešto što parališe ljude, a ja sam veliki pas... I razumem ih, ne mogu da kažem. Nisu oni krivi. A nisam ni ja... Ni što sam tu, ni što sam veliki. Ja sam samo želeo da sanjam svoje dvorište i nju. I da saznam šta sam uradio, da ne uradim to opet.
Oko podne se vraćam na stanicu, nije toliko hladno, a u to vreme je i manja gužva, pa sam se sklupčao i pokušao da zaspim. I dalje gladan, ali me malo manje bole glava i stomak, pa sam ipak zaspao srećan... Želeo sam da sanjam opet svoje dvorište i nju.

I taman sam počeo da sanjam, potrčao za drugom, trećom lopticom, kad mi se oko guše nešto savi, stegnu, jedva da sam disao! Telo mi se u grču bacaka tamo amo, bez kontrole, vazduha skoro da nemam. Podigoše me od zemlje i svom snagom me tresnuše o pod! Pištao sam i urlikao, ali ljudi su stajali nemo i posmatrali. Kada su mi skinuli sajlu sa vrata, malo sam se umirio i video oko mene još nekoliko ovakvih kao ja. „Po prijavi, a druže?“ pita me jedan, rekao bih, stariji i iskusniji, žućkasti dasa. Delovao je kao da zna o čemu govori i kao da je prošao kroz to. Ili je čuo priče, nisam se usudio da pitam. Smrzao sam se od straha! Nisam znao šta sledi, ni zašto sam tu gde jesam. Ja sam samo želeo da sanjam svoje dvorište i nju... I da ne budem gladan.

Tamo gde sam došao bilo je mnogo ovakvih kao ja. Neki su lajali, neki zavijali, neki ležali ćutke sklupčani. A neki su se pravili da veselo mašu repom i raduju se svakom danu. Svi su prikrivali vešto da sanjaju isto što i ja. Neku „njihovu nju“ i svoje dvorište...

Na ovom mestu sporo su prolazili minuti, još sporije sati. Od dana kada sam došao, prošla je čini mi se čitava večnost. Godine sam prestao da brojim kad je prošla druga. I dalje sam sanjao, ali više nisam sanjao nju i svoje dvorište. I nisam se više pitao zašto

Ali nikada nisam prestao da želim. Mirno mesto sa koga ću moći da odem...

:kk:

:kk: :kk:

"Čoveče moj, vidim da plačeš jer je došlo vreme mog odlaska. Nemoj, molim te. Hoću da ti objasnim nekoliko stvari. Ti si tužan, jer me nema a ja sam presrećan, jer sam te sreo. Koliko ovakvih kao ja umire dnevno, bez da upoznaju nekog posebnog? Životinje često požive dugo samo zahvaljujući sreći! Samo mi odbačeni znamo šta je hladnoća, žeđ, opasnost, glad. Moramo da se pobrinemo kako pronaći nešto za jelo, gde ćemo provesti noć ušuškano i bezbedno. Svakoga dana viđamo mnoga lica ljudi, koji nas i ne primećuju...ponekad ni mi njih ne gledamo dok nas ne primete sami i sažale se. Ponekad nas zadesi velika sreća, pa se među tim ljudima nađe anđeo i uzme nas. A ponekad dođe grupa anđela, organizovana. A postoje i anđeli koji šalju pomoć izdaleka. I onda se sve menja. Odvedu nas kod drugih anđela, mnogo pametnih, koji znaju mnogo i leče nas. Izaberu jednu čudnu reč, koju izgovore svaki put, kad nas dovezu kod njih. Mislim da to zovu "ime" i onda se mi osećamo posebnima, prestajemo da budemo anonimni, samo jedni između mnogih. I onda...upoznamo šta znači kuća! Da li ste svesni, koliko nam to znači?! Ne moramo više ničeg da se plašimo, nema više gladi, hladnoće, bola i opasnosti. Da samo možete da shvatite koliko nas to usrećuje! Za nas je svaki dom kao palata! Više nas ne brine da li pada kiša, sneg...da li će kola proći pokraj nas polako ili namerno brzo i nauditi nam, povrediti nas! A najvažnije...nismo više sami, jer nijedna životinja ne voli samoću, šta bismo mogli više od toga da poželimo?

Znam da si tužan zbog našeg rastanka ali ja sada moram poći. Hoću da te zamolim, da ne kriviš sebe za bilo šta. Čuo sam te kako si kroz plač rekao, da si možda mogao za mene učiniti više. Ne govori tako, za mene si učinio mnogo! Bez tebe nikada ne bih saznao sve ono lepo, što danas odnosim sa sobom. Treba da znaš, mi, životinje, živimo sadašnjost intenzivno i da smo mnogo mudre: uživamo u svakoj sitnici, svakog dana posebno i zaboravljamo ružnu prošlost veoma brzo. Naš život počinje kada upoznamo ljubav, tu istu ljubav koju si mi pružio ti - moj dvonogi anđele bez krila! Znaj, ako nađeš životinju koja ima neko ozbiljno stanje i ima još samo malo vemena na ovome svetu...učinićeš veliko delo ispraćajući je pri odlasku. Kao što ti rekoh, niko od nas ne želi da bude sam, ponajmanje kada shvatimo da se primaklo vreme odlaska. Znaj da nam je važno ko nas mazi i drži nam šapu, da možemo mirno da odemo.

Molim te, ne plači više. Ja sam srećan. Poneću sa sobom uspomenu na ime koje si mi dao, na toplinu tvog doma koji je postao i moj dom. Poneću sa sobom i zvuk tvog glasa kojim si mi govorio, mada nisam uvek razumeo šta mi pričaš. U svom srcu poneću sa sobom svaku tvoju nežnost i dodir. Sve što si za mene učinio mnogo mi znači i hvala ti neizmerno. Ne umem to da ti kažem ali sigurno si u mojim očima video svu moju zahvalnost.
Hoću da te zamolim, učini mi dve usluge... Umij lice i počni da se smeškaš. prisećaj se našeg lepog zajedničkog života, svih nestašluka kojima sam te nasmejavao. Prisećaj se, kao ja, svih onih trenutaka koje smo delili. I nemoj nikada reći, kako nećeš više nikada uzeti drugu životinju, jer te moj odlazak toliko pogodio! Bez tebe ja nikada ne bih imao ovako lep život! Molim te, ne čini to! Ima mnogo takvih kao ja, koji čekaju takve kao što si ti! Pruži im to, što si pružio meni, potrebno im je, kao što je i meni bilo potrebno. Ne suzdržavaj ljubav u sebi zbog straha od ponovnog gubitka. Prihvati moj savet i neguj tu dobrotu u sebi, dobrotu koju deliš sa nama, shvati da si anđeo nama životinjama i da bez ljudi kao što si ti, nama bi život bio težak. Nastavi sa svojim plemenitim zadatkom, sada je na meni red, da budem tvoj anđeo. Pratiću te izdaleka na tom putu, dok budeš pomagao ovakvima kao što sam bio ja. Svim životinjama koje su ovde sa mnom pričaću o tebi, reći ću im šta si sve učinio za mene, pokazaću im te ponosno i reći: "on je moja porodica". Moj prvi zadatak ovde je, da ti pomognem da ne budeš tužan. Večeras, kad pogledaš u nebo i vidiš da ti je namignula zvezda...znaj da te gledam, da ti šaljem znak da sam dobro i da ti šaljem zahvalnost za svu pruženu ljubav. Pozdravljam te sada, ali ne kažem "zbogom"...Postoji poseban raj, nagrada za ljude kao što si ti...tu ćemo se ponovo sresti. Čekaću te verno...!"

:cry:

https://youtu.be/KhUKnFcr1io