Milan Kundera

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije


Milan Kundera, rođen 1. aprila 1929. u Brnu (Čehoslovačka), pisac je češkog porekla, pisao je na češkom i francuskom jeziku. Najpoznatija dela su mu Nepodnošljiva lakoća postojanja i Šala.
Biografija [uredi]

Kundera je završio srednju školu u Brnu, napustio je studije književnosti i estetike na Karlovom univerzitetu i prešao na čuvenu prašku Filmsku akademiju, gde je, nakon diplomiranja, ostao kao predavač svetske književnosti. Rano je pristupio Komunističkoj partiji, da bi dve godine kasnije bio izbačen zbog "protivpartijskog delovanja". 1968. je učestvovao u Praškom proleću i polemisao je sa Vaclavom Havelom.

1975. se preselio u Francusku i retko se pojavljuje u Češkoj. Od osamdesetih nadalje piše na francuskom jeziku.
Dela [uredi]

Iako je objavljivao i eseje, zbirke pesama i drame, Kundera je najpoznatiji po svojim romanima i sebe smatra prevashodno romanopiscem. Najpoznatija dela su mu:

* Šala (Žert), 1967.
* Smešne ljubavi (Směšné lásky), 1968.
* Život je drugde (Život je jinde), 1969.
* Oproštajni valcer (Valčík na rozloučenou), 1976.
* Knjiga smeha i zaborava (Kniha smíchu a zapomnění), 1979.
* Nepodnošljiva lakoća postojanja (Nesnesitelná lehkost bytí), 1984.
* Besmrtnost (Nesmrtelnost), 1990.
* Usporavanje (La Lenteur), 1993.
* Identitet (L'Identité), 1998.
* Neznanje (L'Ignorance), 2000.

Kundera je bio izuzetno čitan u bivšoj Jugoslaviji, sarajevski izdavač "Veselin Masleša" 1984. je objavio njegova sabrana dela.

U trenutku kad netko počne pratiti ono što radimo, počinjemo se, htjeli ne htjeli, prilagođavati očima koje nas gledaju i ništa od onog što radimo više nije istinito. Imati publiku znači živjeti u laži.

Istinski važna pitanja su, naime samo ona koja može formulirati i dijete. Samo ona najnaivnija pitanja su stvarno značajna. To su pitanja na koja nema odgovora...

...osnovno pitanje nije jesu li ili nisu znali, nego je li čovjek nevin zato što ne zna? Je li idiot na prijestolju unaprijed oslobođen svake odgovornosti samo zato što je idiot?

Jedinstvenost ljudskog ''Ja'' krije se upravo u onome štoo je na čovjeku nezamislivo. Predstaviti sebi možemo samo ono što je kod svih ljudi isto, što im je zajedničko. Pojedinačno''Ja'' je ono različito od zajedničkog, prema tome, ono što se ne može unaprijed odgonetnuti i procijeniti, ono što kod drugog treba tek otkriti, sagledati, osvojiti.

Ako je do prije kratkog vremena riječ govno bila zamijenjivana u knjigama točkicama, to nije bilo iz moralnih razloga. Ta nećete, nadam se, tvrditi kako je govno nemoralno! Otpor prema govnima metafizičkog je karaktera. Trenutak defeciranja je svakodnevni dokaz neprihvatljivosti stvaranja. Ili-ili: ili je govno prihvatljivo (u tom slučaju , ne treba se zaključavati u zahodu), ili smo mi stvoreni na neprihvatljiv način.

Nikad nećemo moći sa sigurnošću ustanoviti u kojoj su mjeri naši odnosi prema drugim ljudima posljedica naših osjećaja , ljubavi, mržnje, dobrote ili zlobe, a u kojoj mjeri su predodređeni odnosom snaga između pojedinaca.
Stvarna dobrota čovjeka može se pokazati u svojoj svojoj čistoći i slobodi samo u odnosu prema nekome tko ne posjeduje nikakvu moć. Pravi ispit ljudskog morala, onaj osnovni (iskren tako duboko da izmiče našem pogledu) jest u odnosu čovjeka prema onima koji su mu prepušteni na milost i nemilost- prema životinjama.

Milan Kundera - Nepodnošljiva lakoća postojanja

http://img199.imageshack.us/img199/3394/abcd0003r.jpg

:kojote:

Vau, prilicno tamno, rekao bih. Plus, svojom sam uzdrhtalom sapom napisao: "Ovaj pasus mi Se omiljen, Cici. A tebi?" :lol:

U stvari, to je kompletna 15. slika Kunderine Neodoljive lakoce postojanja,
one koja dolazi nakon sto ga je ona...

"Konacno ga je uhvatila oko pasa i zaplesala s njim po sobi. To je bila neka
seoska poskocica, ludo skakutanje pri kome je dizala noge visoko u vazduh,
nespretno skakala i vukla ga po sobi tamo-amo..." :lol:


Neodoljivo me podseca na tebe, trapavice lepa. :kojote:

Vozili su se za sve vreme nisu ni reč progovorili.
Vratilli su se kući i ćutke večerali."
Ćutnja je ležala između njih kao nesreća. (...)
U snu je zaplakala, pa je morao da je probudi.
"Bila sam sahranjena"_pričala mu je.
"Već dugo.Dolazio si svake nedelje. Uvek bi pokucao na grob, i ja bih izašla.Oči su mi bile pune gline".
"Ta ovako ne možeš da gledaš!"_govorio si i čistio glinu iz mojih očiju.
"Ali ja i tako ne vidim.Umesto očiju ja imam samo rupe.
A onda si jednog dana otišao na dugo putovanje, a ja sam znala da si sa nekom tuđom ženom. Nedelje su prolazile a tebe nije bilo. Plašila sam se da mi ne promakne tvoj dolazak, pa uopšte nisam spavala. Konačno si opet pokucao na grob, ali sam bila tako iscrpljena nakon mesec dana bez sna da nisam imala snage da izađem. Kad mi je to konačno uspelo, pogledao si me razočarano.Rekao si mi da loše izgledam. Osećala sam da ti se ni malo ne sviđam, da su mi obrazi upali i da činim nagle pokrete."
Izvinjavala sam se. "Ne ljuti se, sve vreme nisam spavala."
A ti si rekao izveštačenim, umirujućim glasom:"Eto vidiš. Treba da se odmaraš. Trebalo bi da uzmeš mesec dana odmora."
A ja sam dobro znala šta ti podrazumevaš pod odmorom! Znala sam da ne želiš da me vidiš mesec dana, jer ćeš biti sa nekom drugom ženom. Otišao si, a ja sam sišla u grob, ponovo svesna da neću mesec dana spavati kako ne bih propustila tvoj dolazak i da ću, nakon mesec dana, biti još ružnija nego danas tako da ćeš biti još više razočaran."
...

"... Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dvije, ne samo različite, nego gotovo suprotne strasti...

Ljubav se ne izražava kroz čežnju za fizičkim sjedinjenjem ( ta čežnja moze da se odnosi na bezbroj žena), nego kroz čežnju za zajedničkim spavanjem (ta čežnja odnosi se samo na jednu ženu, onu koju volimo)... "

Milan Kundera '' Nepodnošljiva lakoća postojanja''

Ljudsko vreme se ne okreće u krugu, već juri po pravoj liniji napred.
To je razlog zašto čovek ne može biti srećan, jer je sreća čežnja za ponavljanjem.

Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog bih života na kolenima
ubedjivao razroko oko.
Ali, ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti.
Sve mi se vidi!
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorima.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa.