Bozja kuca Hram Hrista Spasitelja

http://images-srv.leonardo.it/proget...acima2_761.jpg
Рилке је једном рекао да је Русија једина држава која се граничи с Богом.

Не знам да ли је пре тога видео ову лепоту, али је сасвим извесно да је храм Христа Спаситеља очигледан доказ да је Рилке био у праву, као и наш Црњански, који је, на свој начин, објаснио шта означава свако слово њеног имена: „Р- рождество,У- ускрсеније, С- славјанска,И- Исусова, Ј- једносушна..“, а ја бих додала да се поменута граница брише у тренутку кад човек крочи у овај храм.

Заправо, и пре тога, кад се нађе испред оног белог мермера чијим сјајем, достојанством и лепотом остане очаран и зажали што је икада ишта лоше учинио, те стоји недостојан испред светиње, човек ппросто не зна да ли је боље да остане ту заувек, недостојан ичије милости, или да уђе унутра, у ову Божју кућу, и од онога који се Љубав зове, који све види и све прашта ако се искрено покајемо – затражи опрост.

Руси су ово место назвали храмом јер и сама реч „храм“, словенског порекла, означава кућу, односно Божју кућу.

Иако смо претходно само оставили ствари на Берсењевки (о чему ћу накнадно писати), и дошли да видимо на кратко храм који је био на пет минута од нашег пребивалишта, иако сам знала да ћу сигурно доћи бар још једном и провести у њему више времена, мој први сусрет са овим здањем био је незабораван.

Овај храм има пет купола – једну централну, велику, и четири мање, које су и звоници. Велика купола представља Христа, а мале четворицу јеванђелиста. Оне су постављене тако да образују крст. Главни унутрашњи стубови храма такође образују крст.

Цело здање има облик коцке и тако даје слику света: четири зида симболизују четворицу јеванђелиста, четири стране света на којима се проповеда божји закон, и четири зида небеског града.

Улазна врата симболизују веру у Христа чији се лик, у рељефу, налази изнад њих.

Ту су и руски просветитељи, заштитници војника који су се борили за отаџбину, као и светитељи за које се верује да су најзаслужнији за руске победе од 1813-1814.

У централном медаљону налази се икона Богородице иверске, заштитнице Москве и целе Русије.Изнад врата представљени су апостоли Петар и Павле, четворица јеванђелиста; на малим вратима с десне стране налазе се ликови цара Константина Великог и његове мајке, Јелене, захваљујући којима је хришћанство прихваћено у Римском и у Византијском царству; са леве стране је света кнегиња Олга – која је прва од руских владарки прихватила православље, као и њен унук Владимир, који је покрстио древну Русију.

Изнад прозора су фигуре Андреја Првозваног, светог великомученика Георгија, као и светог московског кнеза Данила, оснивача првог православног московског манастира.

На угловима фасада налазе се монументалне композиције које симболизују јединство цркве и државе, подсећају на победе руске војске под заштитом православне цркве и њених светитеља у најтежим тренуцима руске историје.

Кад се прође, дакле, кроз та врата, посетиоца са свих страна опколи бљештава раскош и богатство слика топлих боја.

http://images-srv.leonardo.it/proget...hramu2_400.jpg
Унутрашњост се састоји из три дела: беле мермерне катедрале раскошних стубова, свуда опточених златом, са бројним иконама са стране и са олтаром на средини, наравно; певница са капелама- горња галерија и кружни ходник (доња галерија).

Нисам знала где пре да гледам, јер је сваки детаљ целина за себе почевши од полилеја, свећњака, подова, зидова, таванице. Знала сам да, осим овога, храм има још два нивоа (Јања ми је о томе говорила и рекла да се на сва три нивоа одржавају литургије, и да се човек свуда осећа као да је ни небу ни на земљи), и као у сну ишла сам од иконе до иконе, од светиње до светиње, и целивала их све.

Ако су некоме потребни докази божјег присуства, и они су свеприсутни – довољно је само да се нађете у том здању: удахните, и осетићете Дух божји у себи; погледајте, и очи ће вам бити пуне његовог видљивог свеприсуства; слушајте, и људски гласови потврдиће вам да је ово божји дом, и блаженство ће обухватити сва ваша чула!

У изобиљу слика које су ме окруживале, препознала сам неке сцене из Старог и Новог завета.Није било времена да било кога било шта питам, само сам гледала око себе и заузимала редове иза осталих ходочасника. С времена на време би неко од наших рекао чије су мошти пред нама.

Упамтила сам шта сам целивала: мошти (или бар њихове честице) светог Андреја Првозваног, светог Јована Златоустог, светог Филарета, московског патријарха, светог Михаила, московског кнеза, светог Петра, московског митрополита, и Марије Египћанке.

На горњој галерији биле су у витринама слике на којима сe хронолошки може пратити изградња храма, као и његово рушење и све што до новијих дана говори о њему (на пример, проглашење Алексеја Другог за патријарха московског и сверуског, и обележавање значајних датума).Ту је и безброј разних експоната - одежди, златних предмета, икона.

Са зидова и са таваница гледале су ме безбројне очи светитеља и људи за које су вера и отаџбина биле светиња. Нити може постојати отачаство без вере, нити вера може постојати уколико не нађе своје уточиште и отачаство у људском срцу, а златне руке не потпомогну да сведочанства о томе буду остављена и будућим нараштајима, у славу Христову.

[IMG]http://images-srv.leonardo.it/progettiweb/trg-cuda/blog/b_hram_pogled_ka_kremljures_800.jpg
[/IMG]
За само три године интензивне градње Руси су успели да из пепела подигну овај храм.

За осликавање цркве позвани су бројни тимови, јер је у року од седам месеци требало осликати 24 000 квадратник метара: 9 000 квадратних метара фрескама, уз то је требало и 10 000 квадратних метара позлатити познатим судетским златом, а остало пресвући мермером. Вођа ауторског тима који је водио радове, Мухин, сведочи да је свега 350 радника у року од тих седам месеци осликало читав храм, што је невероватан подвиг. Једна енглеска делегација је чак мислила да то нису фреске, већ налепљене тапете.

Изашла сам са са жељом да се што пре вратим и да по сваку цену присуствујем литургији у овом храму. Капетан ми је једном приликом написао да то морам да доживим.

Како, када, с ким – то нисам знала у том тренутку, али сам те вечери била сигурна да ћу ујутру бити ту, па макар била једина из групе.

„ Кад смо већ овде и имамо још мало времена до вечере, могли бисмо да одемо до цркве посвећене светом Илији, која је у близини...Ако хоћете...“ – рекао нам је Добросав.

Што се мене тиче, могао је тада да ме поведе и у реку Москву, која је била на неколико корака од нас и ћутљиво текла, могао је само да продужи мостом ка нашем новом уточишту, Берсењевки, или да ме пошаље на Mесец, са или без Лајке и Гагарина.

Небо ми је, и онако, било надохват руке, у ком год правцу кренула.

Violete Milicevic

http://images-srv.leonardo.it/proget...ja_res_400.jpg
(Москва: Храм Христа Спаситеља, 11. 7. 2007.)

Кад смо изашли из метроа, угледали смо величанствени Храм Христа Спаситеља. То је прави горостас међу храмовима, највећи православни храм на свету.

Пошто сам, приликом прве посете, желела само да се нагледам лепоте, не питајући ништа, купила сам један лепи приручник из кога сам касније сазнала много тога о храму. Е. Лебедева је аутор текста који сам за ову прилику превела:

„ Дана 25. децембра 1812. године последњи Наполеонов војник заувек је напустио руску територију. Истог дана руски цар Александар Први, нашавши се у Виљнусу, потписао је Указ о изградњи храма Христа Спаситеља у Москви „ у знак захвалности Богу који је спасао Русију од пропасти“.Пошто се дан националног ослобођења поклопио са светковањем Божића, из тог разлога је главни олтар храма посвећен овом великом празнику – рођењу Христовом.

Рат 1812. године био је на неки начин опомена Русији због галоманије (претеране љубави према свему што је француско) која је била распрострањена у руском друштву у осамнаестом веку, те је након тога поново васкрсло родољубље у свим друштвеним слојевима.

Наравно, захваљујући овој чињеници архитекти који су учествовали на конкурсу за нови храм ускладили су се са коренима националне уметности.Определили су се за архитектонска решења која су уједињавала православну веру са националном историјом. Александар Први изабрао је пројекат архитекте А. Витберга.

Дана 12. октобра 1817. године на петогодишњицу ослобођења од Француза, постављен је камен темељац у Воробјевој Гори (Врапчија Гора), где се својевремено налазио последњи ров Наполеонових војника. Међутим, после смрти Александра Првог, у новембру 1825. године, околности су се промениле и млади Витберг, који је био управник радова, није успео да спречи поткрадања током изградње, те је био оптужен за превелике трошкове и прогнан у Вјатку. Године 1828, због опасности од одрона, напуштена је изградња храма.

Николај Први није заборавио обећање свог брата.Већ у априлу 1829. године расписан је нови конкурс. Победник је био петроградски архитекта К. Тон (чија су најпознатија дела железничке станице у Москви и Петрограду, чувена шеталишта са сфингама испред Академије лепих уметности у Петрограду, Велика палата у Кремљу и Оружарница у Москви). Николају Првом много се допала оданост традицији, те је идејни творац овог пројекта назван оцем „византијског стила“. Занимљиво је да се овај московски храм налази на једнакој удаљености од Кремља као Исакијевски сабор од Зимског дворца у Петрограду.

Храм Христа Спаситеља наставио је московску традицију да православне цркве представљају највишу тачку града. Огромна конструкција, која је постала главна вертикала, уздизала се над Москвом – златне куполе виделе су се јасно и из предграђа која су се налазила на десетине километра од старог дела града.

Још од времена Ивана Грозног на Алексејевом брегу налазио се женски манастир који је носио име брега.Иако су се монахиње показале као веома храбре током Наполеонове окупације, године 1837. манастир је био премештен у Красноје Село, а здања су разорена.Првог дана разарања догодила се једна трагедија: радник који је скидао крст са цркве пао је са крова и умро наочиглед гомиле која је присуствовала догађају. То је било схваћено као лош предзнак везан за незавшену градњу у Врапчијој Гори.Међутим, у току радова ту су пронађене кости мамута, и тај проналазак био је схваћен као добар знак за дуги живот новог здања.


Дана 10. септембра 1839. године свети Филарет,московски митрополит, поставио је камен темељац новог храма, посвећеног двадесетпетогодишњици краја рата. Храм је постао и носилац идеје „ Москва је трећи Рим“.Ова идеологија била је утемељена на Москви која би личила на слику апокалиптичог Јерусалима – будућег Краљевства Божијег.Симболични и подразумевајући центар Москве од најстаријих времена био је Црвени трг са Покровском катедралом, а од деветнаестог века то је постао храм Христа Спаситеља.

Висина храма надмашила је 100 м, због чега је под њену куполу и могло да се смести и звоно „ Иван Велики“. Овде се јасно уочавала мисао блиска руском народу – да је град Москва, као и цела Русија, под заштитом Христа Спаситеља. И заиста, нашу земљу је увек чувао Бог, чак и у најтрагичнијим временима, када су људи налазили спас једино у вери.

Изградња храма трајала је четрдесет и четири године. Извори прихода били су и државни, и добровољни прилози становништва. За овај национални споменик у почетку су коришћени само руски материјали, али временом се то променило.Сви спољашњи украси и скулптуре су изграђене од белог мермера, пронађеног у селу Протопопово, крај Коломенскоја,док су улазне степенице направљене од црвеног финског гранита. За унутрашњост храма, осим зеленог руског лабрадорита и пурпурног камена из Шокша, коришћен је и италијански мермер.

Храм су осликавали најбољи сликари: Семирадски, Суриков, Бруни, Верешчагин, Крамској, Брулов, Вазнецов, Дал, који је златом опточио храм.Вајари Логановски, Рамазанов и Клод ( творац Аничковог моста и споменика Николају Првом у Петрограду) створили су високе рељефе са темама из Библије и из руске историје.

Тон је умро пре него што је храм освештан. Али у пролеће 1880. године стари и болесни архитекта, у доби од 87 година, могао је да гледа своје дело лежећи на носилима. Умро је годину дана касније, а сахрањен је на гробљу Волково у Петрограду.

Освећење храма планирано је за 1881. годину, али због експлозије у Катаринином каналу, 1. марта, када је убијен цар Александар Други, ово славље је одложено.

Освештавање храма посвећено крунисању Александра Трећег догодило се на Ускрс, 26. маја 1883. године, у присуству целе царске породице. Церемонији су присуствовали и ветерани рата из 1812. године.Беше их остало мало, са ордењем светог Ђорђа на прсима, и били су на северној страни цркве. Тада је први пут изведена и увертира „1812“ коју је посебно за тај празник, компоновао П. И. Чајковски.

http://images-srv.leonardo.it/proget...ram_hs_540.jpg
У московској катедрали, названој Главна катедрала, слављена је и стогодишњица ослободилачког рата и тристогодишњица Куће Романових. Дана 26. априла 1908. године одржана је служба посвећена откривању споменика Н. В. Гогољу. Управо ту, 5. новембра 1917. године, први пут након епохе Петра Великог, изабран је патријарх – свети Тихон. Црква је остала православни центар Русије и у тешким временима, као што је било време када је центар бољшевичке власти постала Москва, када су затворене катедрале у Кремљу.

Рушење храма Христа Спаситеља десило се у току Револуције. Изградња Палате Савета на месту храма требало је да симболизује борбу између Бога и човека. Пројекат велике Вавилонске куле био је супротан од идеје коју је носио храм Христа Спаситеља. Здање је замишљено на неколико нивоа и требало да буде украшено колосалним Лењиновим статуама. Сматрало се да ће та конструкција бити највиша у Москви и главна вертикала социјалистичке престонице – њена висина, како је планирано, требало је да буде око 500 м. Многи детаљи палате личили су на детаље храма, али су имали супротно значење: на врху палате требало је да стоји статуа Лењина уместо *****, куполи Велике сале - петокрака, а текст Стаљиновог Устава - написан на зиду хола палате.

У подне 5. децембра 1931. године, храм Христа Спаситеља био је разорен. После прве две експлозије ништа се није догодило, стајао је као и пре, а тек после треће експлозије – пао је. У том тренутку, како каже легенда, старице, одајући последњу почаст светом месту са друге стране реке Москве, мрмљале су и молиле Бога да казни бољшевике да ту, на Алексејевом брегу, никада не никне ниједно здање осим цркве.

Велики рат прекинуо је изградњу „ Чудесне палате“ и од њених металних конструкција почело је да се прави оружје за одбрану Москве од тенкова 1941. године.На крају је Конгресна палата изграђена у Кремљу, а тамо где су радови започети године 1958. изграђен је отворени базен „ Москва“, чија је влага знатно оштетила слике оближњег музеја у Волконки.Старо становништво гледало је испарења базена и сећало се обриса храма Христа Спаситеља.

Идеја о обнављању храма објављена је први пут године 1989, када је Свети Синод благословио обнову и обратио се руској влади са захтевом да се храм изгради на истом месту. Било је потребно скоро пет година да би се изборио за обнову храма.Коначно, после потписа Председника и управе Москве, године 1994. уклоњен је базен и започела је изградња темеља.

Дана 7. јануара 1995. године патријарх сверуски Алексеј Други поставио је камен темељац. Бројни Московљани, гледајући пренос на телевизијским екранима, нису могли да верују да се дешава чудо.Национална религија, као феникс из пепела, рађала се из сопственог пепела.Обновљена је захваљујући хиљадама људи и у потпуном је складу са својом историјском сликом.

Дана 19. августа 2000. године храм је освештан.

Нови главни храм постао је убрзо духовни центар земље.Овде се одржавају васкршње и божићне службе и славе се велики православни празници.

У пролеће 2003. године Московљани су имали прилику да виде реликвије апостола Андреја Првозваног, веома поштованог свеца у Русији, првог Христовог апостола који је благословио кијевска брда, где је положио крст предсказујући да ће ту стићи благослов Христов. У лето 2004. овде је била организовано славље у част Тихвинске Богородице , враћене из Америке, пре него што је икона однета у Тихвин, близу Новгорода.
Violeta Milicevic

sv. andreja prvozvanog slave karađorđevići (13.12.).....mislim, pre su slavili sv. klimenta (8.12.), ali su promenili slavu za vreme kralja petra prvog, uz blagoslov, naravno.