Kako se lečiti od osećanja krivice

Zapažanja pravoslavnog psihoterapeuta

AUTOR ovog istraživanja je Natalija Volkova, rodjena u Alma-Ati u Kazahstanu. 1974. godine završila je Kazahstanski državni univerzitet , smer «Ruski jezik i književnost». 1997. godine na Long-Ajlendskom univerzitetu (SAD) stekla je zvanje Magistra psihoterapije. Danas živi u SAD i radi kao psihoterapeut na Institutu Blejer. Parohijanka je hrama Blagoveštenje Presvete Bogorodice u Njujorku.
Depresija, pokušaji samoubistva, briga bez razloga i strahovi, jesu teški problemi zbog kojih se ljudi često obraćaju psihologu. Da bi pomogao pacijentu, specijalista je dužan da pronikne u uzroke njegovog stradanja. A taj uzrok je najčešće neispovedjen, a duboko zabranjen i U DUŠI sakriven osećaj krivice. Greh bez pokajanja, načinjen u prošlosti, u sadašnjosti prerasta u duševnu tragediju. A čovek često ne razume zbog čega? A lek je, čini se, sasvim blizu.

Da li je to pogrešna emocija?

Čovek ima viševekovno iskustvo krivice. Još u raju Adam je doveo Evu u sablazan, dok je Evu zmija dovela u iskušenje. Od prvog greha, grešnici pokušavaju da svoju krivicu prebace na drugog. Svako od nas poznaje taj dosta mučan osećaj: uradili smo nešto što nismo smeli, prekršili smo neki zakon, koji naša savest prepoznaje. Tokom svih ovih godina moje kliničke prakse, susrela sam se sa nepoznatim fenomeom: javnom nedoumicom psihologa o fenomenu krivice, koja se ne može iskoreniti, a koja postaje simptom ozbiljnijih patologija i rastrojstava. Koje sve teorije i metode nisu razradjivane, koji sve naučni radovi nisu napisani, a osećaj krivice kao i ranije, nastavlja da uznemirava ljudski um i psihu!? Klasična frojdovska psihoanaliza, prema mojim gledištima, jedva da se nosi sa zadatkom, jer prdlaže potpuno „sumnjiv“ lek od osećanja krivice… Dakle, opravdanje za krivicu nalazi se u postupcima drugih ljudi, pre svega roditelja. U savremenoj pop-psihologiji, posebno zapadnoj, rasprostranjene su teorije a i prakse, koje na odredjen način treba da povećaju osećaj čoveka za sopstvenu vrednost.
Čovek ne može sam sebe da oslobodi krivice. Evo zašto se čak i najiskrenija sažaljenja i muke savesti, koje ljudi preživljavaju u samoći, bez Boga, kao što je bio slučaj sa generalom Hludovim, pokazuju besplodnim.

http://razbibriga.net/imported/2010/...02_thumb-1.jpg
(Na slici je kadar iz filma ’Beg’, A.Alova I V.)
Zapažanja gosp. Naumove, 1970. godine
Smatra se da ljudi treba da prestanu da sude sebi shvativši svoj sopstveni značaj nezavisno i od postupka i od okolnosti. Pretpostavlja se da je čoveku predodređeno da zadovoljava svoje potrebe po principu (« ja sam zaslužio, zato što ja postojim»), i da zbog toga nikakve krivice i ne može biti.

Neki idu još dalje proglašavajući krivicu za pogrešnu emociju, i predlažu da se naprosto zauvek uništi «zona krivice», kao nepotrebno iskustvo, kao nešto sramno i negativno. Rezultat iskustva tipa «zalečiti» krivicu ili «anulirati», dovelo je do porasta broja ljudi sa hroničnom depresijom, stanjima patološkog straha, nervoze, psihoze, samoubistava. Ne prestaje da raste ni broj onih, koji pokušavaju da utope krivicu u krivicu ili da pobegnu od nje u narkotički mrak. Često ljudi sami dolaze kod psihoterapeuta da bi se odmah izbavili od mučnog osećanja, i često otkrivajući se u svojim prirodnim padovima, čekaju da čuju, da uvek postoji nešto ili neko – muž, žena, roditelji, deca, teško detinjstvo, društvo oskudica, itd., što ih je izazvalo da postupe na pogrešan način i naruše moralni zakon. Jednom rečju, krivica za neko učinjeno delo nije sasvim na njima, što znači, nema nikakve obaveze. Formalno opravdanje greha u ordinaciji psihoterapeuta ima samo vremenski efekat i to u retkim slučajevima. Nespoznata i nepriznata krivica, i dalje prikriveno podriva i nastavlja svoj rušilački rad u čoveku.

Izvucite kostur iz kutije

Evo nekoliko primera iz moje prakse:
- Pacijent Mihail K. (promenjena su imena pacijenata), 45 godina, dva pokušaja samoubistva, promenio je nekoliko psihoterapeuta, mnogo godina je patio od depresije , nekontrolisanog straha, nesanice, sa ljudima je agresivan, mrzi žene. Bio je kratko vreme oženjen, nema prijatelje, ni na jednom poslu se nije zadržao duže od pola godine. Posle nekoliko nedelja psihoterapije pojavio se koren njegovog problema – duboko zabranjen osećaj krivice pred majkom. Kada je bio mali, Mihail je majku gurnuo sa stene. Posle nesrecnog pada majka je dugo bolovala i sin, ne mogavši to da izdrži, otišao je od kuće. Vratio se nakon 3 godine, kada majke više nije bilo…
- Drugi pacijent, Boris A., 64 godine, ranije – uspešan biznismen, rukovodilac velike firme, razveden, pati od pritiska, razdražljivosti i snažnih promena raspoloženja. Na prvoj seansi priznao je da ima nekontrolisani strah od smrti. Ima sina jedinca, koji živi u drugom gradu, i više od dvadeset godina se nisu videli. Nakon nekoliko meseci terapije raspoznao je svoj glavni problem – sakriven osećaj krivice pred sinom, koga je celog života ponižavao jer je izneverio roditeljska očekivanja, nije postao veliki čovek, nije završio škole i ukaljao je njegovo ime izabravši profesiju keramičara.
- Dina S., 40 godina, pati od teškog oblika depresije, hroničnog straha zvučnih halucinacija – stalno čuje dečije glasove. Živi sama, teško komunicira sa ljudima (prema njenim rečima beži od njih, jer se plaši razočaranja. To je već predznak paranoje. Strašna samodestruktivna sila i totalni unutrašnji teror vladali su njome dug period njenog života. Posle pola godine intenzivne terapije rekla je da je sa 18 godina ostavila jednogodišnje dete čoveku s kojim je u to vreme živela, a pobegla je s drugim čovekom. Pričajući svoju tragičnu istoriju , krivica je izletela iz nje kao ustajala voda, i ona je priznala: - «Ja sam dugo pokušavala da opravdam sebe, mislila sam da sam bila još uvek dete. Ali sada sam saznala da je dete bila moja kćerka, a ja sam bila majka».
Sve te sudbine i mnoge druge, kao što su gore navedene, objedinjuje jedan fenomen – osećaj krivice, zabranjen duboko u samoj suštini. Često, gledajući samo lepotu spoljašnje fasade, mi čak i ne pomišljamo kako strašan rušilački posao radi crv sakrivene krivice u našoj duši. U tim sudbinama prisutno je i nešto drugo, za mene kao pravoslavnog psihologa očigledno – potpuno odsustvo ljubavi. I više od toga, neobjašnjivi strah pred svakim njenim pojavljivanjem. Svako od njih je reagovao skoro neadekvatno na moje jednostavno pitanje: da li u njihovim životima ima ljudi, koje bi oni mogli nekako da vole?

Postoje li ljudi krivi bez krivice?

Carstvo Nebesko je Viša ljubav, a nepokajana krivica je prepreka ka njemu. Neki od nas rodjeni su sa talentom da vole, onako kako je zapovedio Gospod. Treba dugo i uporno savladavati tu nauku. Na žalost, škole, gde bi nas učili ljubavi prema bližnjem, nema. Ali, postoji Božiji hram, postoji priroda i, postoje deca. Isus Hristos je govorio: - «Ako se ne promenite i ne postanete kao deca, neće vam se otkriti Nebesko Carstvo». Nedavno sam imala sreće da se sretnem sa interesantnim šestogodišnjakom… Sa svojom vršnjacima se igrao bumerangom. Kada je na njega došao red da baca bumerang – on je bacio, i bumerang je lepo poleteo uvis. Jedna devojčica, oduševljena njegovim bacanjem bumeranga, odmah je potrčala za njim. Odjednom je vetar okrenuo bumerang i on je udario devojčicu. Ona je zaplakala i odrasli su prišli da je umire. Dečak je otišao u stranu i šćućurio se. Ja sam mu prišla i sela pored njega. Na licu dečaka se videla duboka nesreća. Samo je rekao :—„Ja nisam namerno… Ona je potrčala i bumerang ju je udario“, i poćutavši malo oper je rekao, --„Ja sam ipak kriv, jer je nju zabolelo...“.

To je iskreno priznanje krivice, čak i od nenamernog postupka, i isto tako, iskreno kajanje. A eto, mi kao da smo izgubili tu dečiju osobinu da se odmah u magnovenju očistimo? Zašto nam je tako teško da priznamo i kažemo svima, sebi i, pre svega, Bogu: „ Kriv sam jer je njega zabolelo?“
http://razbibriga.net/imported/2010/06/2d03_thumb-1.jpg

nastavak

U priči Nikolaja Nosova «Krastavci» prikazani su svi stadijumi spoznaje ljudskog osećanja krivice i oslobadjanja od nje. Dečakova mama objašnjava sinu da on krastavce nije jednostavno uzeo već ukrao i treba da bude kažnjen, izbacujući ga iz kuće zajedno sa krastavcima. Dečak hoće da baci krastavce u kanal i da ih vrati, ali već ne može: pokajanje mu pomaže da savlada strah pred tamnom pustom ulicom i gnevom stražara.
“Kotka izvadi krastavce i stavi ih na ogradu“.

— „Da li je to sve?“, — upita starac.
— „Ne...nedostaje jedan“, — ogovori Kotka i ponovo zaplaka.
— „Zašto nedostaje, gde je?“
— „Deda, pojeo sam ga. Šta će sada biti? »
— «Šta će biti? Ništa. Pojeo si, pa si pojeo. Na zdravlje».
— « A vama, dedice, neće se desiti ništa zato što nedostaje jedan krastavac?»
— « Naravno, ne!», — osmehnu se dedica. — « Zbog jednog krastavca neće se ništa desiti. Ali, da nisi doneo ostale, desilo bi se“.
Kotka potrča kući, zatim se odjednom zaustavi i izdaleka povika:
— « Dedice, dedice! »
— « Šta je? »
— « A za krastavac koji sam pojeo, kako će se smatrati, da sam ga ukrao ili ne? »
— « Hm! » — reče starac, — „evo, kakav zadatak! Nisi ga ukrao“.
— « Kako? »
— « Smatraj da sam ti ga poklonio“.
— « Hvala, deda! Odoh ja sada »
— « Idi, sine“.
Kotka krenu poljem , pa preko mosta i ne žureći podje kući preko sela. U duši je osećao radost.
( Ovo je deo priče N. Nosova “Krastavci”)

Šta skriva plašt samoopravdanja?

Naš prirodni ideal nije ništa drugo do naša savest, koja u sebi čuva Božiji zakon o tome šta je dobro, a šta je loše. Mi uvek imamo izbor – ili našu savest zalepiti flasterom samoopravdanja ili otkriti naše duševne rane da bismo ih iscelili. Nesumnjivo, prvo je jednostavnije učiniti. Čak i ako se naša savest , mučena grehom i smutnjom, protivi i zahteva očišćenje, drugo, treće i sledeća iskustva, prigušuju te porive i čine nam se lakšim. Srce postaje hladnije, um ciničniji, a duša sve manje daje znake života. Od svega toga nije daleko i od samog pogubnog ishoda, duhovnog razlaganja ličnosti i duhovne smrti. Zbog osećanja krivice, te neotkrivene duševne rane, mnogi od mojih pacijenata platili su skupu cenu: godine očajanja i bolesti. U svojoj praksi, radeći sa nesrećnim i nepokajanim ljudima, stalno sam nalazila tu tanku nit, za koju ljudski život može da potone u neprolazni mrak, ako u njemu odsustvuje svetlost v e r e. Krivica i praštanje su stalne teme mojih beseda sa ljudima u vreme psihoterapeutskih seansi. I onima, koji nemaju veru, a žele da nadju svoj put ka njoj, uvek se lakše otkriva spoznaja istine, da, kada mi narušavamo zakone ispisane u našoj savesti, mi smo krivi, nezavisno od toga da li se osećamo ili se ne osećamo krivcima. Kada se mi iskreno kajemo, nama se prašta, čak i ako ne osećamo da nam se oprostilo. Krivica, osećaj krivice i konflikt, stvoren iz tog osećanja,—jeste duhovni gubitak. I zato njegovo razrešenje treba tražiti u duhovnom životu čoveka, u veri. Kao pravoslavni psiholog, u samom procesu terapije, ja sve nade, pre svega, polažem na veru. Kada ljudi spoznaju svoju odgovornost za neko delo, oni sami traže očišćenje kroz kajanje i duboko žaljenje. I samo tada – kroz bol i radost – u ljudsku dušu dolazi mir, i tada nastupa isceljenje.

Jedna od mojih bivših pacijentkinja u mladosti je učinila 7 abortusa i ostala i bez dece i bez porodice. Pokajala se kroz strašne duševne muke. Neprestana molitva za duše njene nerodjene dece, da dobiju Božiju svetlost i milost, stvorila je kod nje nadu u novi život. Kako je govorio svetitelj Dimitrije Rostovski, pokajanje vaspostavlja palu dušu, čini je od otudjene bližoj Bogu. Pokajanje bodri rastrzanu dušu, ukrepljuje one koji se kolebaju, isceljuje pale, ozdravljuje bolesne.

Besplatni dar

U «Zločinu i kazni » F. Dostojevaskog Sonja Marmeladova moli Raskoljnikova da se pokaje za ubistvo: - «Ustani!... Podji sada, samo minut. Stani na raskrsnicu, pokloni se , poljubi zemlju, koju si oskrnavio, a onda se pokloni celom svetu i kaži glasno : Ja sam ubio! I tada će tebi Bog opet poslati život...Teško je nositi takvu muku! Celog života, celog života!..“
– „Navići ću se“, --odgovori on…
Ali, Raskoljnikov se nije navikao. I nakon mnogih godina mitarstava i duševnih stradanja, prišao je veri. Kakve god da je teorije i mehanizme čovek smislio u borbi sa krivicom, pre ili kasnije, osećaj krivice ne prestaje… I neminovno nastane trenutak, kada, na kraju, zamukne spoljašnji šum i sujeta, kojim pokušamo da zaglušimo glas savesti… I, tada, u dubokom ćutanju, čujemo gorku istinu: - «Ja sam prestupnik...Ja nisam poslušao Boga».

http://razbibriga.net/imported/2010/06/4d05_thumb-1.jpg
Pokajanje je nemoguće bez smirenja I skrušenosti. Spoznaja, da sam lično ja, kao čovek, slab i da ne mogu sam da razrešim svoju krivicu, savremenom čoveku ne daje se lako: smeta nam naša gordost, naduvena do gigantskih razmera. Umiriti je, velika je pobeda. Stari su govorili: od dva čoveka, prvi, koji je pobedio vojsku, a drugi - sebe, pobednik je drugi. Bog zna našu krivicu, ali veruje u našu sposobnost očišćenja. Očiščenje proizilazi na nivou intelekta, ali se izvršava u srcu.

Duševne traume često krijemo duboko, kao užasne tajne, koje ne možemo ispričati bližnjima, bojeći se da ćemo izgubiti njihovu ljubav i poštovanje… («Ako to saznaju prestaće da me vole »). Posle raskida sa knezom Bolkonskim, samo se iskreno kajući, Nataša je dobila snagu i nadu da živi dalje. I Bog joj je dao susret i potpuno pomirenje sa onim, pred kojim je bila kriva. ( Na sl. je kadar iz filma „Rat i mir“, S. Bondarčuka 1965. гodine)
Vera —u to se ja , kao pravoslavni psiholog, uveravam stalno, razbija tu opasnu koncepciju koja stvara otudjenje. Istinska ljubav je bezuslovna i bezgranična. Ne može se izgubiti. Okajana krivica samo uspostavlja naše jedinstvo s Bogom. Pokajanje, taj Božiji dar, svakome od nas dato je besplatno i bespovratno. Kako mi koristimo taj dar? Da li se predajemo zaboravu i nevoljama ili se brižno odnosimo prema životu, to mi sami treba da rešimo. Psihoterapija može biti korisna u prvoj etapi budjenja ličnosti, kada čovek uči da razlikuje svoja istinska i lažna osećanja, motivaciju postupaka, uzroke konflikata, prevazilaženje neverice i straha, spoznaja i prevazilaženje krivice. Pravo očišćenje proizilazi u višim duhovnim sferama, i uvek savetujem pacijentima da ga traže u opštenju s Crkvom. Dveri Božijeg hrama su otvorene. To je naš izbor… Proći pored, tešeći svoju savest, ili ući unutra i stati sa svojom krivicom pred Bogom, Jedinstvenim, koji istinski može utišati našu bol.

http://razbibriga.net/imported/2010/06/3d04_thumb-1.jpg
Jedan vojnik je pitao starca :
- «Prihvata li Bog pokajanje?»
- Starac odgovori: «Ako ti se pocepa ogrtač, da li ga ti bacaš?»
- Vojnik kaže: «Ne! Ja ga zašijem».
- «Ako ti tako štediš svoju odeću, zašto Bog ne bi štedio svoju tvorevinu?»
Natalija Volkova
Slike G.Valjka
Na srpski prevela: mr. Žaklina Mančić

Osećaj krivice koji se u rišćanstvu usađuje već u sasvim malu decu snažno je sredstvo masovne kontrole. Rišćanstvo (sa svim svojm derivatima) kao sekta koja se poštuje ima razrađen sistem zaključavanja uma oko ključne ideje. U ovom slučaju ideje nasleđene krivice.
Prilično mi je neverovatno da dugogodišnje uslovljavanje u elaboriranoj sredini može biti eliminisano prihoterapijom. Jedina šansa je da se jedinke zahvaćene rišćanstvom izoluju i da se eventualno pokuša rekuperacija njihovog potomstva u zdravoj sredini. :raz_018:

da ti nisi, zazi, slušao hemiju kod glasovitog trbe u zemunskoj gimnaziji? i on nije ni jednu reč koja počinje sa slovom H koristio u tom obliku...osim reč ''hemija''...uvek su to bili rvati, rišćani, leb i tako...

Kakve veze osećaj krivice ima sa pravoslavljem, to mi nikako nije jasno. :lol:
Krivica za loše delo, koje za posledice ima povređivanje drugih ljudi, ili bilo kakvu štetu je opravdan osećaj, poželjan, jel. Ali, učiti "stado" da se osećaj krivice treba osetiti pri svakoj grešnoj misli, recimo... je ravno lobotomiji. Ako se i delo učini, a to delo ne vuče posledice po vas, ili okolinu, zašto bi se uopšte javio osećaj krivice?
Po nekim učenjima, sama misao, koju inače ne možemo da kontrolišemo, je na neki način "grešna"... i u suštini mislim da se na taj način guši svaki vid kreativnosti, mašte, inspiracije... :bela:

:

---

da ti nisi, zazi, slušao hemiju kod glasovitog trbe u zemunskoj gimnaziji? i on nije ni jednu reč koja počinje sa slovom H koristio u tom obliku...osim reč ''hemija''...uvek su to bili rvati, rišćani, leb i tako...

---

H i F stiglo nam sa Turcima, da prostiš.
I znači ispoštuj me, nemam nikakve veze sa Zemunom, tebra. :pusi:

A ja znam onu pricu Sljive za djubre. Imao neki bogarti seljak sina za zenidbu, al' bio neki mudar seljak i razglasi po selu da svakoj devojci za djubre daje sljive...i tako dolazile redom devojke i donosile dzakove, dok na kraju jedna u saci nije donela malo prasine i pitala ga "Ciko, ciko koliko ja sljiva za ovo mogu dobiti, nisam vise u kuci mogla nakupiti".....da ne duzim seljak uzme tu devojku sinu za zenu, jer je vredna i radna, a bila je ilepa, kako to vec ide. Nema neke veze sa krivicom, sem sto je ostalim devojkama bilo krivo, jer su propustile dobru priliku.

Krivica je kao hronicna bolest, ne leci se sa njom se zivi.

da ne bi mrsio citat najveceg cinika embrouz birsa iz djavoljeg recnika

krivica je teret koji se lako skida i prebacuje na ramena boga, sudbine, srece, slucaja ili bliznjeg svoga. u doba astrologije bilo je uobicajeno istovariti ga na neku zvezdu

:

---

da ne bi mrsio citat najveceg cinika embrouz birsa iz djavoljeg recnika

krivica je teret koji se lako skida i prebacuje na ramena boga, sudbine, srece, slucaja ili bliznjeg svoga. u doba astrologije bilo je uobicajeno istovariti ga na neku zvezdu

---

hvala marlon...samo još da otkrijem put do zvezda